Збирка вицова

- Друже...
- Нес'м ти ја друг.
- Господине...
- Несам ни господин.
- Пријатеље...
- Кви смо бре, ми пријатељи?
- Комшијо, рођаче, долечни рођаче...
- Мкм, јок. Ништа од тој.
- Па, куј си ђавол?
- Ја сам, бре, женско!
- Ту, 'бем ти овај свет, куде ли иде?

- Абе, доктуре, да те питујем нешто, ал право да ми ка'еш.
- Питај.
- Како ти дође у нашу малу да радиш, почеше се рађав бела деца. Како тој може?
- То ти је Циго исто као код оваца: све су беле али има и понека црна, разумеш?
- Разумем, доктуре, све те разумем.
- Шта разумеш?
- Па... ја да си ћутим за децу, а ти да ћутиш за овце!

- Је ли, Милојко, коју позу најволиш?
- Вала, ја навиш волим позу сто шесет девет!
- Први пут за њу чујем. Каква ти је тој поза, куде се работи?
- Пал, на астал!

- Знаш ли да вагина има 8 иљаде нервни завршеци?
- Када смо већ куде вагину, колко тија завршеци има језик?

- Комшике, видо те данаске око кубе, правила си џем.
- Аха, еве ме све сам се раздрндала. Испадоше ми шеснајес тегле.
- Шеснајес?
- Дабоме.
- Абре, па остаде ли ти нека цела, мори?

- Мамо, гле овј дринтаво кутре, гле што је убаво.
- Сине, сада када смо се преселили у Београд, немој више говорити да је то кутре. То је пас.
- Пас?
- Да, пас.
- Туу, бре! А баш личи на кутре.

Јутрос купи једну дињу... Исеку гу, проба гу...
Направи си убав тиквеник!

- Жено, брго! Дај онај комов препек да туримо облогу.
- На које ће гу тураш?
- Ама, сам што скину кечкет, те ти гу чела па право за нос ме уапа. Гле колки ми се надуја. Кво с'г да работим?
- Да идеш па у челињак и да скинеш гаће!

Ми, из околину Лесковац, у гледачке сврхе користимо очи али и руке. Не вика се џабе:
- Пипни, слободно пипни, да видиш!

- Абре Томо, што за тебе викају да имаш голем нос?
- Куј тој вика,
у дупе му га накарам?

Стоју две буве на раскрсницу куде Ракића. Вика прва:
- Ај, ће идемо ли до Подворце?
- Долеко је. Ај да узнемо неко куче!

Има да људи немав, ал ја што не'ам, тој никој нема!

Он га тура дибоко... дибоко. У један ма, она више немож да издржи и вика му:
- Aј бре, турај га!

Мајка у кујну спрема мезелуци за гости, у тај ма улази синче и вика на мајку:
- Мамо, јучер кад ти беше на работу, дооди комшика Лена и татко виј тура у уста оној...
- Чекај сине, стани! Ај саг тој да кажеш тамо у собу пред гости и пред татка.
И одведе дете у собу па га малко окуражи:
- Ајде сине, слободно си рекни које оћеш.
- Јучер кад мама била на работу, дододила комшика Лена и татко вуј тураја у уста оној... оној бре мамо, што поштар тураја тебе у уста.

Отидев два Лесковчанина, Рајко и Сава у војску. Старешина питује Рајка:
- Рајко, које је тој домовина?
- Не знам.
- Ти си глуп! Саво, које је тој домовина?
- Домовина је моја мајка!
- Тачно, ајде Рајко понови, које је тој домовина.
- Домовина је Савина мајка.
- Идијоте, домовина је и твоја мајка! Разумеш ли?
- Разумем!
- Које разумеш?
- Ја и Сава смо браћа.

Дошао пријатељ Београђанин у госте код пријатеља Лесковчана. Угостили га они и повели домаћинске разговоре. У једном моменту пита пријатељ из престонице:
- А ти пријо, имаш ли фејсбук профил, тако можемо чешће контактирати.
- Не'ам пришке ја тој, ја сам ти за тој затуцана?
- Шта си ти?
- Затуцана, бре пријатељу, за на никуд ме неје.
- Па није то тако компликовано, ево ја ћу ти помоћи да...
- Не вреди пријатељу, проста сам ја. Не да сам проста него од просто попроста... ма права проститутка!
Погледа је пријатељ, одмери од главе до пете (погледом задржа на ногама) па после краће паузе рече:
- Ма пријо, ниси ти баш толико проста!

Кад се заподенеше ората од преваре, он је увек викаја да си неће брука жену. Тек с'г ми је јасно зашто је такој викаја, кад се туј њекња запричамо дал је битна величина!

Срето поштара па си га пита д'л има пензија и дечји, а он вика:

- Пензија нема, а дечји сам имаја кад сам бија малеч'к.

Кво је тој КУРКУМА?

Тој ти је кумов одговор на питање: "А кам гу кума?"

Четри жене отишле куде Светога Петра.
И Ст. Петар рече:
- Ај, сг да видимо, д'л сте грешиле!
И рече прва жена:
- Ја сам га пипала с прс.
Ст. Петар:
- Плакни си прс у ов'ј лавор и опшроштено ти је.
И рече друга жена:
- Ја сам га држала у руку.
Ст. Петар:
- Плакни си руку у ов'ј лавор и опроштено ти је.
И рече трећа жена:
- Го'с'н Перо, ако ли да си плакнем уста пре овуј што си треба плакне гузицу?

Одвела наставница децу на ескурзију и требали да преспијев у неки хотел. Пожалија се Перица на наставницу:

- Мене стра да сијем сам, наставнице. Ја сам навикја да спијем сас маму!

- Добро де, Перице, ће спијеш сас мене.

Кад легнули, рекја Перица:

- Не могу се успијем, наставнице. Ја сам навикја да на маму турим прс у пупак и такој заспим.

- Добро де, Перице, тури и на мене прс у пупак и спи!

- Е...ехеј, Перице! Тој неје пупак!

- Знам, наставнице. И овој неје прс!

- Чија си ти, селе?

- Ја сам Јефтина.

- Ма. како те ја не знам? А за куга си?

- За Дању!

- Ма што ми рече?! Па баш ми таква треба! Ја си имам једну скупу за ноћ!

- Одокле идеш, селе?

- Од Гузини.

- А од који си ти?

- Од Тртини.

- А куде идеш с'г, Тртини су на овам?

- Идем у Лазини!

- У, селе, како арно збориш!

Профисор из историју питаја Перицу:

- Абе, Перице, како су Срби искарали Турци од Балкан, ајде да ни кажеш, па ћу ти давам двојку да не понављаш?

- Зорле! - одговори Перица.

- Мајке, мора ти признам, почела сам с комшију да излазим.

- Леле, бре, ћерко, он би могаја татко да ти буде.

- Ма, куј мари за године, тој с'г више неје битно.

- Море, ћерко, неси ме добро разумела.

Песма која не обећава

Ноћас је тама мирисала на црно.

Прељубници и лопови
имали су свој тренутак,
прилику спаса
и своју шансу,
зазвездани васионом
блистали у трансу.

Дан је имао укус прегореле наде.
Неверници и попови
ушли су у тријалог,
околности сплет
и борбе тешке,
да гордошћу и молитвом
исправљају грешке.

Вечерас ће мњење беседити о рату.
Митраљези и топови
утихнуће на трен само,
следећи налет,
хватати залет,
грунути канонадом зла,
баталећи завет.

Слепо верујући, за своје идеале
падају као снопови.
На бојишту лудило, крв,
мржња и трепет!
За сваку пушку
пазаре онако, успут
једну главу мушку.

Сутра. Сутра ћемо заборавити на све.
Обликовани, готови.
Имали смо своју шансу
бар на тренутак.
Били смо слепи,
за грамзиве господаре
исувише лепи.

Убрзо нам следи све што се нареди.
Стогодишњаци, скотови
креираће нашу младост
по својој вољи,
по свом виђењу,
из хира, суровог хтења,
гнусном убеђењу.

Међ' народима у општим наводима
засејани су отрови.
Кроз законе, наредбе,
убијају наш
разум и живот.
Тек да своје постојање
одложим у ћивот.

Ђаволска работа

     Ђаво се крије у свим порама наше коже, у маљама, под ноктима, под језиком, у нашој утроби, у срцу, у мислима... Једино место где се тешко може скрити налази се у нашим очима. Ту је на извол'те. Све у свему, врло га је тешко препознати, пронаћи... Међутим, ако је човек довољно виспрен, или опремљен неком натприродном снагом, он може присуство ђавола препознати у сваком случају. Такав случај се, у нашем граду, догодио се мени.
     Иако смо били из истог града, тек површно сам познавао човека који ме је назвао. Знао сам га као човека који је био шеретске нарави, а волео је и да попије. Врло често сам га виђао пред продавницом, где седећи на гајби испија пиво. Био је крупније али незграпне грађе, не нарочито наочит, још увек момак, у својим касним четрдесетим. Такође, знао сам и то да ради дунђерске послове негде по западној Србији.
- Ало! Је ли то Блашко Муф? - упитао је.
- Да, тако ме зову. А ви сте? - упитао сам и ја.
- Ја сам Влада из града, радим у Новом Пазару за сваку пару, ваљда ме знате? - изгледа да је хтео оставити утисак духовитог човека. 
- Влада из града, нешто ми познато звучи... аха! Мислим да вас знам. Ви сте онај момак што је за опкладу попио гајбу пива...
- А, не... не пијем више. Оженио сам се и забаталио алкохол, него... Имам један проблем.
- Ех, Владо, благо вама када имате један проблем, ја их имам охо-хо!
- Ма, тако се каже, само. Мајсторе, ви радите воду, канализације и тако то?
- Да, углавном то радим.
- Е, одлично. Јутрос ме звала жена, има неки проблем у кући, вода цури на чесми, ако се не варам. Молим вас, ако бисте имали времена да одете до моје куће и решите тај проблем, био бих вам веома захвалан, а оно што кошта то ће се платити, наравно.
- Јао, Владо, немам баш времена... - почео сам да се снебивам, онако како то већина мајстора ради, само да би уновчила свој дар за глуму.
- Мајсторе, молим вас, ја сам далеко а ионако ништа не бих могао да урадим јер не знам. Умем да озидам, да измалтеришем али то око воде, ја ти немам појма. Молим вас идите, и само реците колико пара...
- У реду, Владо, урадићу за сат-два, пре тога не бих могао, заиста, у послу сам, - рекао сам то док сам се излежавао на кревету.
- Е, мајстор-Блашко, хвала и само реците за новац, супруга ће вам платити.
     Да, у месту сам био познат као Блашко Муф. Радио сам све у вези инсталације воде и канализације а надимак сам добио по муфу, делу који се уграђује у водоводну мрежу у купатилу. Од мог заната се могло баш лепо живети. Имао сам посла преко главе али нисам био нарочито вредан. За такве људе се каже да: "Срећа га гледа ал му ђаво не да". Одгађао сам послове и као да сам се држао оне народне: "Мастор не лаже него одлаже"! Али неки ђаво ме натерао да тога дана одмах одем у други крај града у намери да поправим то цурење из чесме. Како ми је Влада саопштио адресу, узео сам неопходан алат и кренуо. 

     Након клика тастера за звоно, врата ми је отворила млада и ђаволски лепа женска особа, која није потицала из наше средине.

- Добар дан, ви сте мајстор Влада, изволите, уђите.

Осредње висине, врло згодне грађе, с бебицом у рукама, преда мном стајала је жена са црним коврџама, које су се спустале до одголених рамена на којима су почивали трегери неке уске али кратке хаљине. Витка стаса као у вите јеле, са грудима као у Снежане Савић, са прелепим вретенастим ногама, одшетала је испред мене и оставила бебицу у креветац. Нисам сигуран да ли су потом њене прелепе, зелене очи, или вишњасте усне изговориле:

- Јесам ли у праву, ви сте мајстор Влада?
- Да, ја сам добар дан, мајстор Влада, - изговарао сам механички, шокиран њеном младалачком лепотом.
- Рекао ми је муж да ћете доћи, хвала вам.
- Где вам је муж... Мислим, где је тај проблем, где вам цури вода? - упитао сам је а у себи се чудио како то да је раније нисам приметио.
- Ево, мајсторе, ту је судопера, ту је чесма, ту је капање воде. Од синоћ је не могу зауставити никако. Капе ли капе, целу ноћ нисам могла заспати. Као да се неки ђаво увукао у њу, - рекла је.
Док је то изговарала, ја сам сваку њену реч упијао и пре но што ју је изустила тако да је до мојих ушију долазила врло мала количина децибела. Деловао сам као да ме обузео неки ђаво и да сам се моментално заљубио у њу!
     Када сам дошао к себи, зауставио сам воду и скинуо вирблу на којој се могла уочити оштећена гумица. Дакле, решење проблема је било врло једноставно: заменити гумицу или целу вирблу. Ја сам се одлучио за ово друго али нисам журио. Док сам чепркао по судопери, потајно ђаволски сам је посматрао и, кроз машту, уживао у њеној фигури. Моју маштарију је прекинула питањем:
- Мајсторе, хоћете ли кафу? 
- Па, могла би једна... - одговорио сам са задршком и искористио њено питање да поглед на њој који трен дуже задржим.
- Какву кафу желите, мајсторе?
- Без шећера, молим вас. Нисам шећераш али ето, кафу пијем без шећера, - намерно сам изговорио дужу реченицу, злоупотребљавајући њену дужину.
- Млеко у кафи? Може ли то?
- Може, газдерице, - ошинух је погледом и рекох то онако како то изговара Никита у филму "Свето место".
- Ево, биће за који тренутак, - рекла је а ја сам се трудио да се фокусирам на тражење вирбле по мојој торби с алатом. Посао, који се завршава за пар минута, ја сам гледао да растегнем што дуже. Све време, док се "газдерица" кретала по соби, и онда када не би обраћала пажњу на мене, возио сам својим очима за њеним корацима. Била је пуно млађа од неотесаног и нисам се могао ишчудити како се тако лепа удала за гајбољупца, коме је мањкала мушка лепота. У исто време, замишљао сам једно: када би ми се указала прилика да будем сам са њом, само бих... само бих... Ех, шта бих?
     Некако сам посао привео крају, испио кафу и замолио је да склони шољу како је не бих случајно поломио.

- Мајсторе, хоћете ли да вам гледам у шољу? - изненадила ме питањем.
- Ја гледам у њу док има кафе. Када је испијем, ништа осим талога у шољи не видим, - прибрао сам се мало. - А и не верујем много у те ђаволије, не знам... погледајте ако има шта да се види.

Узела је шољу у руке, села у фотељу и почела да је преврће. А онда...
- Материјално сте стабилни... Имали сте проблем са срцем али сада је све у реду... Бол који осећате у врату, узрокован је спондилозом... Једном сте имали мањи губитак на коцки и то сте схватили као опомену... Све што имате стекли сте својим залагањем и поштеним и радом...  У саобраћају сте се једном провукли кроз иглене уши... Идете у цркву и то је добро, имате свог анђела чувара... Хоћете ли да убодете жељу?

Стајао сам поред судопере, немо бленуо у њу и, на тренутак, нисам чуо да ме ишта питала. Њене речи су ме гурнуле у стање шока - у свему изговореном било је логике, још како је било. Као да је била са мном, у мојој кожи.
- Мајсторе... Хоћете ли да убодете жељу, - поновила је питање.
Брзо сам се прибрао мада мислим да је уочила моје стање затеченог човека.
- Како... мислим, како да то учиним?
- Замислите жељу и прстом утисните на дну шоље. За пословне жеље утисните кажипрстом.
- А за друге жеље?
- Па, за друге жеље... ето, за љубавне је задужен домали прст.
- Аха, дакле, сваки прст је задужен за неку сферу живота, - констатовао сам онако за себе, на шта ме загонетно погледала, затим спустила шољу на металну површину судопере. Размислио сам мало о спектру жеља и утиснуо прст у дно шоље. Узела је шољу и погледом почела да чачка по талогу. Потом се благо насмешила а између својих вишњастих провукла следеће речи:
- Мајсторе, мајсторе... Голем сте ђавол!