Круна

- С тим папирима, мораћеш код Круне! Нека ти је бог у помоћи! - рекао ми је Бане, мој пријатељ. Признајем, нисам га разумео. 

     Петнаестак дана ми је требало да сакупим сву неопходну папирологију. Ни сам не знам на колико врата сам ушао, са колико људи контактирао. Канистери тинте и мастила су утрошени на потписе, печате, факсимиле и штамбиље. Маса прикупљених папира се сада могла изразити у хектограмима. Све то, уредно спаковано у картонски омот, понео сам у зграду институције. Успутно сам сусрео Марка Црног, кренуо у пошту да преузме неки пакет. Купио човек некакав препарат за бељење.

- Кад је могао Мајкл Џексон да пробели, моћи ћу и ја. А, ти... куда?

- Ја до ове наше установе да заведем неки предмет. Па, знаш, причао сам ти већ.

- Ау! То ћеш морати код Круне!

- Не знам ко је Круна.

- Круна? Она ти је круна свих зала у тој згради!

- Па, и нека је тако... нити ја знам коме одлазим, нити она зна ко јој долази! - одговорих ја самоуверено.

- Нек' ти је бог у помоћи! - рече Марко и зацрни ми дан.

     На самом улазу ме сачекао шалтер, који ми је рекао да се с тим папирима јавим у канцеларију број 32. Кренуо сам уз степенице, па лево још једном уз степенице док се нисам нашао у дугачком ходнику. Тамо, у самом дну ходника, била је нека гужва пред једним вратима. Бацио сам поглед на прва врата лево: "Канцеларија број 27". Испод тога је на прикаченом папиру писало: "Овера уговора од 9 до 12 сати. Доручак од 9 до пола 10. Пауза од 11 до пола 12". Погледао сам на сат и видео да ће ускоро пауза. Кренуо сам даље док нисам стигао до оне гужве. Сви чланови гужве, чекали су пред канцеларијом број 32. 

- Добар дан.

- Добар дан - једва изустише два гласа. Остали су ћутке и "смрзнуто" стискали своје папире.

- Је л' и ви... за овде? - упитах.

Неки потврдно климнуше главом, други прећуташе као да су на сахрани, само једна госпођа тихо проговори:

- Да, и ми.

Сачекао сам неколико тренутака и када сам уочио да се ништа не дешава и нико се не миче, поново испољих своју знатижељу:

- А... зашто нико не улази, зар не раде... мени на шалтеру казаше...

- Нико не сме да уђе - поново се одважи госпођа.

- Ви изгледа не знате где сте дошли!? - умеша се у причу човек мојих година али не и мојих бркова.

- Знам, дошао сам да заведем неке папире...

- Тише, тише, молим вас. Немојте бити гласни, ако вас чује, сви можемо својим кућама необављена посла. - опет се јави госпођа.

- Ко? Ко да ме чује?

- Службеница Круна - једва процеди кроз зубе, човек моје висине али не и мојих манира. - То је једна нељубазна и опасна жена - рече шапатом.

- Виче на вас, баца папире, галами... - допуни претходну изјаву претходна госпођа.

- Хоће ли неко од вас ући или да ја улазим, ако немате ништа против? - упитах.

- Само изволите, господине, уђите - рече човек мога стаса али не и мојих година.

Приближих се вратима а помисао да ће ме с оне стране дочекати "Баш-Челик" лично, ме насмеја. 

Након куцања и оног "Да", нашао сам се у одаји која је више личила на оставу него на канцеларију. Право напред, поред прозора, седеле су две службенице удубљене у посао до ушију. За радним столом десно, столица се борила са тежином госпође у поодмаклим годинама.

- Добар дан.

- Добар дан - одговорише две крајпрозорашице.
- Добар дан - кроз зубе је одговорила и особа са цвикерима, чија је диоптрија највероватније била у ближем сродству са стакленим пикслама, чиме је очима даривала окатост. На глави је имала гнездо грлице, које је издалека изгледало као круна неке краљице. Седела је за радним столом, претрпаним актима и несређеним предметима. Онако накинђуреној минђушама већим од ушију, са малтерисаним лицем и невешто нанесеним кармином, рекао бих да јој фали још пар сати до пензије.
- Молим вас, требам ове папире предати извесној службеници, госпођи Круни.
- Ја сам! - одсечно се јави напудерисана, погледа закованог у неки папир испред себе.

- Ви!?
- Да, ја! Зар вам то чини какву сметњу? - не подижући поглед, упита прилично гордо.

- Напротив, госпођо! Па, ви уопште не изгледате...
- Молим? Како то не изгледам, баш ме занима? - нагло и врло заинтересовано ме је погледала а услед трзаја главе, наочаре јој спадоше поврх носа, док очи и даље остадоше исте величине.
- Па, не изгледате онако како су вас описали...

- Ко ме то описивао? - повиси тон, префињена.

- Неки који су већ били код вас - смирено одговорих -  ... а и ови у ходнику.
- А, како су ме описали ти неки, и ти у ходнику? - упита, природно разрогачених очију!
- Па... није све за казивање али, речено ми је као да идем "мечки на рупу" а ви, ако смем бити слободан, сасвим пријатно и пристојно изгледате, па и привлачно, ако допуштате. (Ово "привлачно" нагласих).
- Ох, хвала вам на комплименту. Ви сте врло пажљиви... - са нагло промењеном интонацијом упита: - Шта вама треба да се уради са документацијом?

- Потребно је да се заведе и да се, ако може...

- Ако може?

- Да се са предметом мало крене... ако је могуће, да се погура, знате? 

- Господине, ваш предмет ће истог момента ући у процедуру, биће све по протоколу. За потврду дођите сутра, чекаће вас на шалтеру. Само реците да је Круна обрађивала ваш предмет. Ето, то би било све.

- То је све? Тако брзо?

- Па, ми овде радимо, наравно, са разумним људима.

- Велико хвала, госпођо, вама треба ставити круну на главу. Довиђења и хвала вам још једном.

- Довиђења и пријатно.

Полако дотакох кваку на вратима и истог момента навукох мрзовољни плашт преко блаженог осмеха а затим отворих врата. Када сам се нашао у ходнику, очи свих присутних биле су уперене у једну тачку - мене. Кренула је бујица питања:

- Избацила вас је?

- Брзо сте изашли, није вас примила?

- Шта вам је рекла, шта вам недостаје?

- Ето, шта сам вам рекла, је л' вам разбацала папире по поду?

- Да ли је викала на вас, пиштала, цијукала, драла се?

Када су испуцали шаржер с питањима, одговорио сам им кратко:

- Завршио сам.

- Али, како? Како ћемо ми?

- Ви... нека вам је бог у помоћи!