Ружу сам заволео на први поглед, Тиме сам сам себи потврдио тезу да љубав на први поглед постоји и остварива је. Некада, када сам био млађи и ветропираст, та тема ми није изазивала нарочиту потребу да размишљам о њој. Напротив, увек сам имао утисак да је то апсолутна глупост, да је таква љубав немогућа. Стога, врло површно сам посматрао на све те приче о љубави на први поглед, на први утисак, на први додир... који често зна да вара. У овом случају, варања није било.
Ружа је била приметно лепа, чак раскошна у својој лепоти, просто је мамила погледе свег живућег света око ње. Њу ниси могао летимично погледати, морао би задржати поглед на њу извесно време и дивити јој се. Поглед се сам лепио за њу, глава је сама скретала у њеном правцу, мозак је сам стварао неке неоствариве слике и имагинарне доживљаје. Доминирала је машта.
Размишљао сам тада: ех, па нисам ја једини који је воли. Ружу су заволели многи, углавном одабрани. Међутим, нема тога који у пролазу није скретао поглед ка њеном дворишту. Али, ја сам је волео највише. Додуше, тако су и други мислили, да је управо њихова љубав најјача. Ружу нико није питао ништа. Сви који су је требали питати, нису имали храбрости или нису имали кад, били су заокупљени вољењем. А вољење када се активира, оно потискује сва остала осећања, чак и залуђује, оставља човека без памети и здравог разума. Оставља га и без моћи говора, без могућности реалног расуђивања.
Пролазили су дани а са њима моја љубав је почела да јењава. Ружа више није била вољена као некада. Приметна је била незаинтересованост и осталих њених обожаваоца. Руже једног дана у дворишту више није било, На њеном месту стајала је гола стабљика са трулим латицама, некада вољене руже, и неколико трна! Трње сам замрзео на први поглед!
Нема коментара:
Постави коментар