Курс

К У Р С - ПОЗОРИШНА ПРЕДСТАВА

ЛИЦА:

Јован, Горичин супруг, електричар, добар, поштен али мало неук, припрост

Горица, Јованова супруга, образована, и увек стреми напретку, аплицирала за посао у струци

Зоран, Горичин брат, Јованов шурак, друштвен човек веселе нарави, поета

Славица, кума, управница поште, воли друштво, веселе нарави, пише песме

Костимографија:

Јован - у радној униформу ЕПС-а на којој су накачене разне алатке (шрафцигери, клешта, испитна лампа), на ногама цокуле, беретка на глави, из једног џепа вире заштитне рукавице, 

Горица - кућна хаљина на њој, у рукама свеска

Славица (кума) – пристојно обучена

Зоран (брат) – пристојно обучен

Сцена: неколико столица, телевизор, гитара

* * * 

Жена седи сама у соби, стиче се утисак да је замишљена, у рукама држи свеску и пискара по њој. Мало затим, оставља свеску, узима телефон и типка бројеве.
Г - Еј, здраво --- ма, ништа, ево седим, чекам... муж треба да дође с посла --- па, пискарам понешто --- ма, какви... то онако, за своју душу --- да, него, хтела сам да те питам, имаш ли јаја --- да, домаћа --- е, па узела бих један корнет сутра, већ су ми при крају --- па, трошимо их... у ствари, муж их доста користи --- па воли их, за доручак увек понесе кувана --- важи, сутра --- око 10 --- важи, здраво.
Одлаже телефон и поново узима свеску с намером да пише... док седи онако замишљена, зазвони јој телефон.

Г - Ало... добар дан --- да, ја сам --- да --- 

Муж, који се враћа с посла, улази у собу. Гладан је и уморан.

Ј - Добар дан, жено.

Жена одмахује руком, наставља разговор а муж узима гитару, свира неразговетне акорде да прекрати време:

Г --- аха, дакле у понедељак у седам сати --- имам лекарско уверење ---  имам и то --- ма, где ћу заборавити, хвала вам на обавештењу --- хвала лепо --- такође, пријатно и вама.

Ј - Реко, добар дан, неси ме чула! 
Г - Чула сам те него разговарам телефоном.

Ј - Само телефонираш. По цел дан ти телефон не испада из руке. Кам, које да ручам? Има ли ручак? Како ти не испадне да направиш једну баницу? (помало љутито)

Г - Хоћеш да ти испржим јајца? (скоро незаинтересовано)

Ј - Да испржиш јајца!? (буни се) Пал, јутрос једо варена за доручак, сад ли па да једем јајца? Ујутро варена, за ручак пржена... кво ће буде за вечеру, кајгана? Не могу бре, више да једем јајца, кокошке ме почеше попреко гледају кад проодим поред њи. 

Г - Ако нећеш јајца, имаш у фрижидер грашак од јуче!

Ј - Грашак!? (изненађено) Па, ни њега не могу више, ће ми никне у мешину. Једо га јучер и туј њекња... Почеја сам да добивам ону СМБ боју. Сад кад би се заратило, на мене ич не би требала униформа. Гол би могаја на фронт да искочим. 

Г - Ух... да ли би имао чиме да уплашиш непријатеља! (помало иронично)

Ј - Ти се не жалиш.

Г - Али се и не хвалим!

Ј - Што неси направила неку супу, неки ђувеч, кво си работила цело преподне? (наставља да инсистира)
Г - Била сам на курс.
Ј - Била си куде!? (шокиран удара акорд на гитари и оставља је да звони) На кур... на какав курс, бре.
Г - Била сам код филолога. Већ неко време, обучава ме како да се правилно изражавам.
Ј - Била си на тај курс!? Несам знаја да су му променили име.
Г - Ма није то што мислиш...
Ј - Кво мислим да мислим, све је јасно ко д'н и неје добро. 
Г - Ма, мисли ти шта год хоћеш, то није то. Него си ти уског схватања.

Ј - Кво сам ја?

Г - Знаш да радиш то што радиш и ништа друго те никада није занимало. Хајде, зваћемо куму па нека ти она објасни.
Ј - Кво ће кума да ми објасни... (опет изненађено) Чекај, и она ли је уплетена у туј игру? (зачуђено)

Г - То није битно, зови куму па попричај са њом.

Ј - Добро, нека буде такој, можда је тој и најбоље, кума ми је паметна жена, све ће разуме... (узима телефон и бира број) -- Ало, кумо, ти ли си? --- (молећиво - кума као сламка спаса) Па, куде си бре, кумо, помагај ако си кума. -- А, дома си... --- Зоћа ли куде тебе? --- Пијете пивце!?

Г - Са ким је у кума?

Ј - Сас Зоћу.

Г - Сас којега Зоћу? (иронично)

Ј - Аман, жено, сас мојега шурака, твојега брата Зорана! Зајеби ме више сас питања. -- Не бре ти, кумо. На овуј моју казујем... ћу се разболим од њу, ћу љоснем! -- Ма, не, несам болан... овој по опасно од сваки болеж... -- Дома сам... -- и она је туј. (руком поклапа телефон - обраћа се жени) Поздравља те кума. 

Г - Поздрави и ти њу.
Ј - Јес, сад ћу преносим поздрави ко Марко Марковић утакмицу. (враћа се куми) Ало, кумо... --- Па због њу те и викам, кумо. -- Не! -- Ма, неје ни она болна... у ствари... куј ће га знаје, можда је тој и болес. -- Ма, какво легање, еве гу седи. -- Гледа овуј кутију. -- Како коју кутију, гледа телевизор и не трепка, очи ће вуј испадну. -- Дабоме да је здрава, мислим, овакој по снагу али... (одсечно) ма чек ти објасним бре, кумо. Мислим да вуј у главу нешто фали. -- Па, не знам, немам оној... онај микроскоп да видим. Једино сас фазлампу да гу пипнем... -- Ако неје до њу, онда је до мене, онда ја несам како ваља! -- Значи, такој!? Него, ај дођите заједно сас Зоћу па ћу ви објасним око чега се ради. (А онда се сети) И, ај, успут, донесите ми нешто за једење из овуј брзу храну. -- Па, питајте које има, неку пљескавичку... Ај, кумо и пожурите пол'к! (одлаже телефон) - Баш фино (трља руке) што је и шура сас њу, и он разуман човек. (Опет узима гитару и онако за себе) - Бошке... С које ја закаса? Ма нема, увек мене мора да закачи нека беда. Добро бре, жено, кво сам ти лошо учинија?
Г - Ниси ништа. А шта сам ја теби лоше учинила?
Ј - Кво си ми лошо учинила? Још и питујеш! Још питујеш, а?!
У том моменту звони му телефон – јавља се. (свира нервозно)
Ј - Ало... а, ти си, шуро? --- Па, у брзу храну, реко на куму. --- Ма, једну пљескавичку, бре. --- Које нема!? --- Нема пљес... Па, које има? --- (разочарано) Омлет!?... не треба ништа, узни само један празан сендвич. --- Дабоме, празан. --- Абре, кора озгор, кора оздол а унутра ништа! Ај... ај, шуро, пожурите. (титра по гитари).

Г- Шта каже кума?

Ј- Вика да је до мене... (љутито) Да је неки други тој рекја, све би му по списак... али кума је кума, не могу.

Г- Само беспотребно дижеш панику и нервираш се уместо да ручаш.

Ј - Јајца!? 

Г - Могу ти направим и качамак, ако хоћеш.

Ј - Јес, ја цел д'н зарипујем бандере, саг ћу се туј по тањир зарипујем с јајца и качамак. (занемарује жену, на глас размишља) Е, што ли ме Бог казни, кво ли сам згрешија? Ја ринтам по цел дан док ми жена иде на... курс! Њу само курс интересује... добро де, и телевизор. А ја! (обраћа се жени) Интересујем ли те ја? Ма, видим ја да је све отишло до курса.

Г - Де, прикочи мало. Ти радиш такав посао да си стално у контакту са људима. Да знаш да би и ти требало да посветиш пажњу себи и порадиш на обогаћивању свог речника. А то можеш једино преко курса.

Ј - Оч да кажеш да ми је речник сиромашан? (увредљиво) Да сам глуп, да сам тупаџија. А кад дође први у месец, тад сам млого паметан, а? Мореееееее... (опет, онако за себе) што укинуше онија закони? Знаш како би те сад ошамутија, не би знала како ти је име. И да знаш да ми је свега преко тог твог...

У том моменту у просторију ступају кума и Зоран.

С - Добар дан, здраво живо, куме, здраво кумо. (поздрављају се међусобно) Како сте, какав проблем имате?

З - Здраво сестро, здраво зете. Око чега је настала несугласност и свађа?

Ј - Кумо и ти шуро, да ви кажем...

С - Чекај куме, да чујемо прво куму. Дакле, у чему је проблем кумо.

З - Сестро бре, како сада одједном настаде проблем? Па, ви сте се увек добро слагали. Ја се свуда хвалим и причам како имам најбољег зета, како ми је сестра срећна...

С - Батали то него, кумо, причај.

Г - Кумо, брацо а и ти муже... (жели да се обрати свима)

Ј - На мене си све испричала, немој се понављаш, молим те.

Г - Нисам све.

Ј - Које? Зар има још нешто? Казуј одма! (сав и ишчекивању)

С - Полак куме, не рипај. Причај кумо.

Г - Ја сам пре месец дана аплицирала у једној агенцији за место Офис менаџера и то уз сагласност мога мужа. Је ли тако, муже?

Ј - Такој је! Сложија сам се, нека ради, нека иде малко у људи а не само да буљи у туј кутију.

Г - Најпре, тај посао је у мојој струци. Као друго, познајем рад на рачунару и...

С - И примили неку млађу профукњачу? (поразно реагује кума)

Г - Не, кумо. Ово је озбиљна агенција, треба им озбиљан кадар, примили су мене. 

З - Опа, сестро, па да попијемо у то име! (радосно)

Г - Малопре су ме звали из агенције да у понедељак идем и потпишем уговор о раду.

Ј - Примили те, тој у реду, ал који ћеш ти ђавол на тај курс, бре, тој ти кажи на кума и на брата!?

Г - Ја до сада нисам нигде радила, (обраћа се брату и куми) скоро да сам изгубила контакт са људима. 

Ј - Битно је да си га остварила сас тога филозофа.

З - Ког филозофа, сестро, шта прича зет? (зачуђено)

Г - Није филозоф него филолог, дипломирани филолог српског језика и књижевности, професор Ивковић. Ишла сам на курс усавршавања комуникације, пошто ћу бити у директној вези са клијентима.

Ј - Па, усаврши ли га? Ко те неје срам да тој признаш пред брата и пред куму? (скоро изненађено)

З - Добро, зете, пусти је нека исприча све.

Г - Па, нема ту пуно да се прича, похађала сам тај курс...

Ј - Леле, не га помињи више, ћу полудим!

Г - Прошла сам први и други степен тог (поносно и гледајући у мужа) КУРСА, а од сутра би требала да ме, у завршној фази, преузме његова колегиница.

Ј - Које бре!? И сас жену ћеш тој да работиш... мислим, жена ће те преузме, и? (опет негодује више за себе) Ау, Боже, шта ја дочека! Да ми се жена курса, па вуј малко што тој работи сас некога филозолофа него... саг је нова мода искочила. Мора да обиђе и женски курс. (долази себи и изненађено) Чекај бре, како тој...  женско, а има тај... 

С - Куме није то то што ти мислиш, то је нешто друго. Сеаћаш ли се када су ме у пошти преместили на место уравнице?

Ј - Знам, па?

С - Па, и ја сам била на курс...
Ј - Које, и ти си била? (као уплашен)

С - Дабоме да сам била. Од како сам га посећивала... 

Ј - Беж! (згрожен је) Беж долеко од мене, беж там, да те не видим. Како те неје срам, кумо, Ма, више несмо кумови чим си таква.

С - Чекај, полако... од како сам обогатила свој речник, почела сам културније да се изражавам. И не само то, почела сам да пишем песме! 

Г - Ау, кумо, то нисам знала. Да ли би хтела да изрецитујеш неку, ти знаш колико ја волим поезију. 

Ј - Ма ајде, молим те! (покушава да имитира жену) "...знаш колико ја волим поезију", откад гу заволе? Од како си срела тога Иваковића, а?

Г - Ивковића! Хајде кумо, да те чујемо.

С - Добро, кад сте навалили, ево једне:

С - ПИТАЈУ ЉУДИ

Ј - Питују људи? Које? Већ се рачуло. Па дабоме, муж најз'дњи сазнаји.
С - Не, бре куме, тако се песма зове.

Славица – ПИТАЈУ ЉУДИ

Питају људи зашто сам сама.

Не знају они да те љубавни ветрови

доносе мени годинама.

Да данима шириш крила

и у наше гнездо слећеш.

Траг твој још мирише на багрем и мед.

Док ветар расцветане гране

кмрисног багрема савија

ко пустњски пас,

лутам мрачним улицама.

Са зрном наде и искром чуда,

загрлим давно прошли мај

и очекујем случајан догађај.

Моје цвеће под сивилом ноћи цвета.

Неки сетни звуци виолине

што долазе из неке даљине,

моју чежњу и тугу лече.

У свету бола страх ме да живим.

Но, моје срце с тобом куца.

Теби се нада, теби песме пише.

Кад у мени вулкан прокључа,

желим те у мраку срести.

На небу само звезде трепере

и глас Месеца се чује,

како ме тихо себи довикује.

А доле, сјајна вода што реком тече

стубове моста таласима буди.

На гранама врба

уснуле птице мирују и ћуте.

Све док их рујна зора не пробуди.

Г - Браво, кумо.

З - Свака част, Славице!

Ј - Овој изгледа на мој рачун. А ти шуро, ти пишеш ли и ти поезију?

З - Од кратких ногу.

Ј - Ма немој!? Откад па тој?

З - Па, кажем ти, од малена.

Г - Брацо, ајд и тебе да чујемо, хајде ону... знаш коју ја волим.

Зоран - НИСАМ ЈА

Нисам ја од оних што верују слeпо

Кад их убеђују кол'ко им је лепо!

Кад под носем смрди рекну им мирише

кад им прстом кажу што говоре тише.

Нисам ја од оних што их за нос воде!

На славља што иду као на спроводе!

Што без ја су свога, мисле туђом главом,

нити живот живим, мој – ал с'туђим ставом.

Нисам ја од оних што руку подигну

само кад зевају или кад подригну

са туђим мишљењем што се увек слажу

и немају никад своје шта да кажу.

Нисам ја од оних што ћуте и трпе,

не спадам у оне што љубе у дупе,

што за личну корист и свој образ дају

не пита шта кошта, да трају док трају.

Ја сам луда глава, не дам да ме збуне

на неправду сваку још умем да пљунем

не припадам ником ни свој да л' сам не знам 

туђе не узимам ал ни своје не дам.

Г - Браво! Та ми је најдража! Их, како бих волела да пишем попут тебе.

З - Сестро, па ни твоје песме нису тако лоше каквим их ти представљаш.

Ј - Чије бре, песме? (скроз шокирано)

З- Па, сестрине. Чуди ме да ти није рекла да и она пише песме.

Г - Рекла сам му него није обраћао пажњу. Прече су му укрштене речи и гитара. По цело поподне седи на канабе, укршта речи и дрнда гитару. Да бар уме да свира па хајде него...

Ј - Укрштам речи и не крстим ноге пред телевизор ко ти. 

Г - Е, па, видиш... док ти мислиш да гледам телевизор, ја пискарам песме.

Ј - Ма, немој! Е, па, несам знаја за тој! (опет иронично)

Г - Па, то је твој проблем што "неси знаја"! (узвраћа му иронију)

Ј - Де, леба ти, да чујем и тебе, да видим какво тој пишеш... има да ти се осмеје цела овај публика!

С - Кумо, навали.

З - Хајде, сестро. По твом избору, развали!

 Гоца - А ТЕБЕ НЕМА

Ј - Море, нигде ме немало...

Расуле се звезде у тихој ноћи. 

На плавом ћилиму месец дрема. 

Још једна ће ноћ предуга проћи, 

а тебе нема,а тебе нема!

Уснуо град светла се гасе 

и никад можда неће да сване. 

Бројим тренутке ко вечне часе 

и твоје пољупце ко тешке ране.

Понеки пролазник улицом мине, 

док месец српом на стаклу виси, 

па ми у оку варница сине 

и мисао чежњива да, можда, ти си.

Предуга ноћ ко моја туга. 

Звездано око у оку гасне. 

Ако је љубав далека пруга, 

твоји возови увек касне! 

Чекаћу ново јутро да сване 

са озвезданог плавог трема. 

Понекад лик твој из таме плане, 

а тебе нема, а тебе нема!

 

С - Браво, кумо!

З - Браво секо, ма, крв није вода.

Ј - Ха, ха, ха... изем ти песму. Шуро, да те питам... и ти ли си бија на овај бељај?

З - Нисам и немам потребе... Мени од бога дато...

Ј - Та, и тој што викаш. Некоме бог да, некоме узме, (гледа у жену). Него, кад смо куде песме, имам и ја једну песму.
З, Г, С - Ма, немој!? (углас)

З – Ај, баш да чујемо

Ј - Иде овакој:

Качила се жаба на бандеру,

не знаје у којем ће смеру

игра се са струјну жицу

и чешка си...

З, Г, С - Стани! (шуро, муже, куме)
Ј - Шта ви је? Које бре, да станем?
З - Немој да римујеш са жицу, молим те, шуро! Пази мало на изражавање. Хајде шапни ми...
Ј - Шшшшш...
З - Аха, а ја мислио (шапуће зету – шшшш...)
Ј - Ау, шуро, што си безобразан! (наглашава) Даклем, 

Игра се са струјну жицу

И чешка си грбиницу!

С - Знаш шта, куме. Нешто размишљам, не би било лоше, да и ти идеш на тај курс, да се мало....
Ј - (сада потпуно шокиран) Нормална ли си ти, бре? (скоро плачно) Куде да идем, у кво ме терате, бре, људи? (почиње да кука) Леле си га мене!

З - Зете, сви кажу да си један од бољих електричара. Ти си одувек био посебан, тачан, искрен, добар си мајстор и поштен.

Ј - Ма, шуро, бре, како да идем на тај курс а да останем поштен, куде га тој има, јаооооо? (у тешкој дилеми је)

З - Зете, тебе је бог обдарио са много тога, сад ти је прилика да и ти мало оплемениш свој речник, и ти радиш са људима, свакодневно.

С - Тако је, куме, лепо ти твој шура предлаже а мислим да и кума нема ништа против.

Г - Ма, какви против!? После курса биће као нов!
Ј - Видим по тебе ти блисташ, шљаштиш ко Новогодишња јелка. Добро де, чим сте толко навалили, ћу идем на тај... ма, не могу име да му кажем. Жено, куде ти је оној кутиче сас вазелин
Г - Шта ће ти вазелин кад идеш код филолога.
Ј - Одкуд знам кво ће ми там работи. (сумњичаво) Ако већ мора учим да се љуцки изражавам, нећу да ме боли! (више за публику)

З А В Е С А