Фабрика! Шта је фабрика? Како дефинисати реч ако не знамо довољно о њој? У каквој су спрези Први мај (као празник) и фабрике, као појма који репрезентује првенствено радничку класу и средњи сталеж у друштву, а све у спрези са "трулим" социјалистичим самоуправљањем.
С данашње тачке гледишта, фабрика нема исто значење као у не тако давној прошлости. Појам је чак нестао из фонда речи савремених људи. Фабрика је некада представљала фактор економске сигурности у друштву. Било је и друго време онда. Саговорника ниси морао питати да ли ради, већ где ради, у којој фабрици! Поред плате, фабрика је често делила вишкове, те стимулације, па К-15 илити регрес, па топли оброк... Постојале су и многе друге повољности у виду дугорочних стамбених кредита или касе узајамне помоћи. Такође, запослења деце радника, који би отишли у мировину, уливала су извесну будућност деци, а спокојство и задовољство умировљним родитељима. Многи ови, предходни појмови су поприлична непознаница у савременом вокабулару, а где су се загубили, враг ће га знати!
У тој и таквој фабрици, највиши орган власти био је Збор радних људи! Крећући се наниже по хијерархији, на следећој лествици налазио се Раднички савет, те генерални, техички и финансијски директор. Да, било је то време самоуправљања! И ова се реч негде погубила! Право на самоуправљање, било је предвиђено ондашњим Уставом ондашње државе. Ово право пак, отварало је нову форму различитих права радника: да бирају или буду бирани, да врше надзор рада директора, да контролишу рад других предузећа па чак и рад разних државних органа.
Што се пак тиче организационих јединица, Сложена организација удруженог рада (СОУР) се делила на ОУР-е (Организација удруженог рада), а ови даље на Основне организације удруженог рада (ООУР-е). Даље поделе на погоне, одељења, ресоре, смене... нису од битног значаја за ову причу. Фабрика се као мајка према свом детету односила према радницима. Делила је станове својим запосленима, а сами радници су одлучивали којем ће се раднику дати стан. Углавном, станове су добијали економски најугроженији, а онда су се такви називали сиротињом.
И сада се јавља парадокс: фабрике, у којима је Раднички савет (читај - радници) именовао директора, радиле су тако да су увек биле економски стабилне, са крајњим балансом вишка (или суфицита) у години. Данашње фабрике, у којима се директори именују по "немам појма" каквом критеријуму, унапред зацртају да ће у надолазећој години радити, у најмању руку са "позитивном нулом", а са дефицитом као једином, сигурном алтернативом! Дакле, нешто је труло у држави Страдији.
Цела ова прича, данас звучи као једна сцена из СФ филма. Тешко да би данашњи човек могао разумети овакав концепт рада, ако није био савременик онога доба.
С данашње тачке гледишта, фабрика нема исто значење као у не тако давној прошлости. Појам је чак нестао из фонда речи савремених људи. Фабрика је некада представљала фактор економске сигурности у друштву. Било је и друго време онда. Саговорника ниси морао питати да ли ради, већ где ради, у којој фабрици! Поред плате, фабрика је често делила вишкове, те стимулације, па К-15 илити регрес, па топли оброк... Постојале су и многе друге повољности у виду дугорочних стамбених кредита или касе узајамне помоћи. Такође, запослења деце радника, који би отишли у мировину, уливала су извесну будућност деци, а спокојство и задовољство умировљним родитељима. Многи ови, предходни појмови су поприлична непознаница у савременом вокабулару, а где су се загубили, враг ће га знати!
У тој и таквој фабрици, највиши орган власти био је Збор радних људи! Крећући се наниже по хијерархији, на следећој лествици налазио се Раднички савет, те генерални, техички и финансијски директор. Да, било је то време самоуправљања! И ова се реч негде погубила! Право на самоуправљање, било је предвиђено ондашњим Уставом ондашње државе. Ово право пак, отварало је нову форму различитих права радника: да бирају или буду бирани, да врше надзор рада директора, да контролишу рад других предузећа па чак и рад разних државних органа.
Што се пак тиче организационих јединица, Сложена организација удруженог рада (СОУР) се делила на ОУР-е (Организација удруженог рада), а ови даље на Основне организације удруженог рада (ООУР-е). Даље поделе на погоне, одељења, ресоре, смене... нису од битног значаја за ову причу. Фабрика се као мајка према свом детету односила према радницима. Делила је станове својим запосленима, а сами радници су одлучивали којем ће се раднику дати стан. Углавном, станове су добијали економски најугроженији, а онда су се такви називали сиротињом.
И сада се јавља парадокс: фабрике, у којима је Раднички савет (читај - радници) именовао директора, радиле су тако да су увек биле економски стабилне, са крајњим балансом вишка (или суфицита) у години. Данашње фабрике, у којима се директори именују по "немам појма" каквом критеријуму, унапред зацртају да ће у надолазећој години радити, у најмању руку са "позитивном нулом", а са дефицитом као једином, сигурном алтернативом! Дакле, нешто је труло у држави Страдији.
Цела ова прича, данас звучи као једна сцена из СФ филма. Тешко да би данашњи човек могао разумети овакав концепт рада, ако није био савременик онога доба.
Нема коментара:
Постави коментар