Кад ти наш човек нешто заорати...

Кад ти наш човек, а поготово жена нешто заорати, она отидне наонајсвет, ал што је најважно, одотле уме и да се врне, ко што ми је ономад причала тетка-Зоре, па еве њојну причу ви износим на обзнану.

     "Деца се треба тепав, ел клепан камен боље меље, што викаше моја комшика Мара, туј њекња је умрела, Бог душу да вуј прости, ала што је била сарана, ма и старо, и младо, и мушко, и женско, с'нд'к па к'к'в је бија, а била су и три попа, овај наш и још двојица, не знам одокле су, ал што певају... ма и камен да расплачу и тој не овај обичан камен, него онај тврд, белутрак, онакав какав има у Момин камен, што га крше и ситне за пруге да иду по њи возови, па напред локомотива а по њу вагони и вагони, пуни с људи или например с угаљ, па одвезу на фабрике, да раде људи у њима па да примају плату, а за паре си мож купу које оће по овеј продавничке или куде Кинези, тамо је све појефтино, причала ми Стојка... 

... у партизани и дражићевци, 
... сас мед и ораси, 
... да изаткаје вуту на разбој,  
... па окопали лојзе...

... и кад су све испазарили што им бија ћеф, врћали су се с воз, ал су имали застој што се срушило неко камење на пругу, та се утепали чекајећи и плакајећи, него имали срећу што је с њима бија и неки поп па ги тешија сас Бога, викаја им да не кукају јел несу на сарану, а и несу деца па да ги протепа и они це смире..." 

     Ако сам ја мораја да слушам како се сас бајање лечи курвалук, или како је Анка затруднела з двојицу одјемпут, какви људи живу под земљу,  како се вади живак, куј је створија Бога и још млого тој, ви не морате.
Ете да ви скратим причу...  и муке око читање.

     А само сам вуј се пожалија како ме деца ич не ебавају!