Мања група добро наоружаних, униформисаних лица, ушла је у већу одају, где се по наредби управника места скупило подоста људи. Једна униформа се издвоји од осталих и одабра место с ког ће се обратити. Строжим гласом него што би се очекивало за такву распуштену креатуру од официра, запита присутне, некаквом врстом вибрато тенора.
- Има ли овде Срвата?
Сви су ћутали. Наравно, у просторији је било како Срвата, тако и Хрба, али... Нико се није оглашавао, јер нису знали који би одговор био подобан у овако напетој ситуацији. Окупљени нису могли на основу обележја или униформи, проникнути у војну или националну припадност наоружаних. Мислили су да је ћутање бољи одговор од било којег другог.
- Последњи пут питам, има ли у просторији Срвата?
Понови питање, скоро претећим гласом онај са чварцима, и поче погледом да шара по просторији, задржавајући поглед на нека лица. Офрље се пред масом држао за једног официра, али у ратним приликама, чварке су се добијале на чудне начине. Често су поткивачи, токари, сајџије... "напредовали" и до чина капетана. Овај мора да је био, у најмању руку берберин или сладолеџија, видело се да је имао контакте и искуство са јавношћу! Таман се дотични спремао да "предузме" следећи корак, вероватно још строжи, неко из гужве повика:
- Има!
- Чега?
- Ја! Ја сам Срват.
Том приликом, из гомиле се издвоји прилика, која је на ногама носила две различите ципеле, једна потпуно обувена, док друга загажена у задњем делу. Панталоне су биле некако усукане око тела, које су на месту каиша имале некакав учкур, везан у чвор. Испод огрнутог сакоа, вирила је подерана, карирана кошуља, којој је недостајало пола левог рукава. Лице је било прича за себе, те не бих читаоце гњавио описима истог. Но, да се вратимо заплету.
Чварци само одмахнуше руком и двојица (без чварака) ухватише прилику под мишкама и буквално га изнесоше из просторије. Уто се умеша један, који је имао два обележја мање од свог ауторитета, и скоро шаптајућим гласом, обрати се:
- Господине Главни, лаже те!
- Ко? Ја?
- Не. Овај што су га управо извели на стрељање, уопште није Срват.
- Та, шта је? Да није којим случајем Хрбин?
- Ма какви, није ни Хрбин, лично га познајем.
- Та, говори, шта је? Бакедонац, Мошњак... још горе!?
- Сеоска луда! Он је ништа друго до сеоска луда, с којим сви терају спрдњу, шегу. Шале се на његов рачун... Знате, он баш и није свој на своме... хоћу рећи...
- Доста! Он се изјаснио ко је и шта је. То што ти хоћеш рећи, није од важећег значаја нити од значајне важности. Лично ћеш ми бити одговоран за спроводјење и извршење процеса извршења мог наредјења.
Просторију преплави неко олакшање код присутних лица, јер су коначно докучили како се не треба изјашњавати. Лакше се дисало, осећај лагодности није се могао скрити.
- Има ли у просторији Хрба!?
Као гром из ведра неба, стушти се на присутне питање чваркастог. Овог пута, питање је било испуњено великом количином мржње, а стрепња се увуче у костима људи. Шта сада да кажу, а да не погреше. А нешто морају рећи.
- Има!
Повикаше сви у глас, као да им је каква невидљива сила, невидљивим диригентским штапићем заповедила да тако кажу. Сви су изгледи да су ово изговорили више по инерцији и без унетог резона. Чваркасти се трже и разрогачи своје очи, у којима је доминирала закрвављена мрежњача.
- Сви сте Хрби?
Неки климнуше главом, неки одговорише са да, неки са мхм (што се добија када се затворених уста изговори "аха")... Углавном, сви су потврдили раније дати исказ. Потом ауторитет даде некакав знак руком и његови "саиграчи" испразнише просторију.
- Зар ћемо и њих... ?
Упита један са једним чварком.
- Него?
Убрзо и последња униформа напусти просторију. Остаде унутра само господин Главни, и поче да се шепури с рукама на дупету, к'о петао који је спреман да кидише на кокош. Видело се да блиста од задовољства. Шетао је празним простором, тамо где су до мало пре стајали људи, а када би застао на тренутак, подигао би се на ножнм прстима, пропео се колико је кратак, те наставио шетњу. Уто му зазвони телефон.
- По!
- #6Љ&%/(+* ?
- Јо.
- &$#2#$%ж !
- По!
Нема коментара:
Постави коментар