Агностицизам

      Бог! Има Бога - нема Бога, вечита борба између верника и атеиста, као и дилема код оних који су на "ивици". Обично бива да, када су једни у праву око неке теме, тврдња супротног табора пада. Међутим, постоје примери када су обе стране у праву, мада не знајући да спознају и објасне своју тврдњу. Поред оних који се декларишу као богољупци, постоје и они који на питање у кога или у шта верују, одговарају са:

- У правду, у истину, у човека, у себе, у љубав, у слогу, ни у кога... и постоји још много сличних одговора, који заобилазе Бога као могућу варијацију веровања.

     Ја нисам неопредељен, ја верујем у човека! Да, верујем да је човек креатор свега па и самог Бога. И још мислим да је тако од Искона, да ће тако трајати занавек. Планета Земља, као људска задужбина, траје већ неколико милијарди година и ко зна још колико ће трајати, али у једном моменту ње више неће бити на мапи тог дела Васионе. Шта даље бива, одговара се само од себе. Да сведемо тај проблем на примеру једне породице (куће). Када породица нарасте до критичне границе, део ње се исељава из куће, себи гради нови дом и креће из почетка. Ако пак кућа, због дотрајалости, почне да се урушава, породица себу прави нову, савременију, конфорнију кућу и опет креће са новим почетком.

     Превише је случајности у нашем животу да бих веровао у ткзв. стицај околности. Сунчев систем, који се налази у мирном делу Млечног пута, настао је ротацијом гасова, прашине и свега онога што је успут захваћено. Настале су планете, а на трећој од Сунца настао је живот. Трећу планету стабилном је чини њен вечити пратилац, трабант, сателит - Месец. Да њега нема, Земљина оса била би изложена "вољи" свемирских сила, па не бисмо имали смену годишњих доба. Тако бар каже Дарвин кроз теорију еволуције. А сама Земља је од Сунца удаљена тачно на потребној раздаљини: да је ближа Сунцу, сагорела би, океани би испарили. Да је удаљенија, замрзла би се. Само на Земљи има воде у течном стању, која је (поред угљеника) основни елемент стварања и одржања живота. Само Земља има такву атмосферу са водоником и кисеоником (такође, елементарним чиниоцима живота), која на Земљу делује толиким притиском, да не дозвољава океанима да оду у свемир. Земља има тако јако магнетно поље, да својим дејством ствара заштитну зону око читаве Земље те нас штити од смртоносних сунчевих ветрова и космичких зрачења. Такође, "у предворју" нам је Јупитер, гасовити џин, чија гравитација "упија" велике и слободнолетеће комаде, који би могли наудити земљанима.

     "Спустивши" се на земљу, затећи ћемо шаренолики живот и природу какву ни један уметник не би могао да осмисли и ослика. Живот буја, а свака јединка има свој пут, од рођења до смрти. Али пре смрти, јединка обезбеди опстанак продуживши врсту. А живот, чак и највећих копнених животиња попут слона, настане из мрве, из труна, из незамисливо мајушне семенке живота. И та семенка, заметак, има у себи све што слон треба да има: велике уши, огромну сурлу, гигански труп, јетру, плућа, бубреге, полне органе, срце, мозак, рецепторе... Прелепи цвет кактуса је окитио своје ружно тело, које се изборило да лепотом свога цвета примами птице. Оне ће посетити цвет и урадити једино што је кактусу потребно - опрашити га! Кактус је на посредан начин продужио врсту. Човек је прича за себе. Он је најсавшренији, најспособнији, најогавнији, најкварнији организам на сопственој креацији, Земљи. Он је мислећи елемент. Он ведри и облачи. Он нарушава и мења природу, ствара живот, ствара смрт. Он је Бог на Земљи. Да ли само на Земљи?

     Човек има врло моћно оружје - глад за сазнањем. Изучавањем било чега, човек постаје његов господар. У зависности од степена изучености нечега, зависи и степен господарења. Док је човек изучавао биљке, па и животиње, разлог за панику и страх није постојао. То, да ли ће човек господарити над већином биљака и експлоатисати њихова добра, није забрињавајуће. Да ли ће човек испијати ресурсе животиња... па и то није алармантно, јер природа се стара о равнотежи каквој - таквој. Госодарство човека над својом врстом, човеком, је већ ужасавајући чин. Човек је изучио човека до те мере да практично може направити своју реплику, ако не сада, а оно за пар стотина година или хиљаду. Човек истражује Космос, човек истражује атоме, човек истражује сопствени код (ДНК)... човек истражује човека, како би могао креирати новог себе, али неприродним путем. Све више механике се уграђује у човека што је занемарљиво. Оно што је застрашујеће је то да човек у новог човека уграђује нову свест, онакву каква одговара човеку ствараоцу

     След догађаја би могао бити такав, да нови човек потпуно овлада и користи енергетски потенцијал сопствене планете (човек је још увек далеко од овог стадијума). У даљем напредовању технологије, човек би користио сву енергију матичне звезде, док би у следећем кораку (стадијуму развитка) користио и енергију саме галаксије. Такав човек прераста у Суперчовека и он већ може да креира нову галаксију, нови сунчев систем и нову Земљу где ће посејати ново семе новог живота. Такав Суперчовек није ништа друго до сами Бог. Дакле, можда смо и ми посејани или засађени од стране неког Суперчовека, кога сматрамо нашим Богом. Ко зна које по реду поколење људског рода смо ми, Земљани? То не зна ни Стивен Хокинг (Stephen Hawking) али би ми можда посмртно завидео, на начину размишљања у вези теме.

     Из ових, поменутих, разлога ја верујем у Бога, Човека-Бога!