Попе, могу ли у цркву ући?

   У малој вароши у једном делу Србије, људи су се свакодневно скупљали пред локалном продавницом, сводили разне рачунице или се договарали о радовима на пољопривредним или дунђерским објектима. Седели би на разним згодама, чучали или наслоњени на какву усрпавну подлогу, шалили се, оговарали, пресуђивали, а све то праћено је пражњењем пивских флаша. Било је то место решавања многих поблема као и рађање нових, место где се говорило "у поверењу", креирао се девизни курс, проводаџисало се, кладило се итд.     

   Једног поподнева почетком деведесетих, у време највеће инфлације, стигао је пред продавницом човек са туце длака у бради.  Том приликом је саопштио окупљеним људима, да ће службовати у нашој локалној, хришћанској заједници у улози попа. Ништа на њему није га могло сврстати као представника клера (осим оног туцета), па су сви присутни помало били скептични према његовој изјави, а изречене речи примили са дебелом резервом. Када је поп ушао у продавницу, присутни су после пар трена ћутње, наставили са свакодневним активностима и праксе. Неко најхрабрији је заподенуо разговор реченицом: "Ја сам часна сестра, ако је он поп!" И још многе речи и реченице су изречене док се на вратима продавнице не појавише оних пар длака. Онда би сви занемели, бар на тренутак. Наравно, будући поп је частио присутне за његов срећан почетак, тако што је прихватио студено пивце, које му је понудио онај "најхрабрији".  Да ли је он био превише жедан или је флаша била мала, то никада није разјашњено. Садржај флаше се на екс слио низ грло и заузео своје место у његовом, повећем стомаку. Овај чин је у присутнима изазивао још већу неверицу. Како се конак налазио у близини поменуте продавнице, то је поп имао увида у окупљање "кворума". Тада се и он "окупљао" и невероватно брзо и вешто, уклопио у атмосферу. Тако је "синод" почео са, скоро свакодневним радом, коме је наравно, он председавао, давао а и усвајао предлоге.

   Почеци службовања попа су се некако поклопили са рођењем мог детета, те сам отишао да затражим светену водицу, какав је ред и обичај у Српству, да се дете у њој купа.

- Две марке! И донеси 5 или 10 у папиру, ја ћу ти вратити кусур - рече поп!

- Немам, нисам понео... нисам знао...

И тако одох из цркве необављеног посла. Истога дана сам био у пролазу поред оближњег града и пролазећи крај цркве, рекох дај да и овде "искварим реч".

- Колико сам дужан, оче? - Питао сам попа, док ми је пружао кесу с флашом воде.

- Таман посла да и то наплаћујемо! Цркви је мило да се множите. Нека је дете живо и здраво, а ви и супруга немојте стати на то једно. Нека вам је са срећом и уздравље. Бог вас благословио.

*

   Те недеље, човек је, с пар свећа у руци, дошао у цркву око 11 сати. При покушају да уђе, наишао је на затворена врата. Кренуо је онда ка конаку, намењеног за становање свештених лица, која службују и служе цркви, не би ли позвао попа да отвори цркву или бар добије кључ те сам отвори, што је поп практиковао. Затекао је попа за баштенским столом са некаквим, његовим друштвом те му саопштио разлог посете!

- Спаваш до подне па ћеш после у цркву, а? Црква није место где треба лењави да се окупљају. Видим и свеће си у граду купио, а не код мене у цркви! Па шта сад желиш? Да се молиш Богу кад је теби воља. Да ти Бог помогне!? А шта ти њему дајеш? - одржа поп човеку опело пре времена! - Ево ти сада кључ, а други пут води рачуна шта радиш!

*

   Био је пазарни дан у нашем малом месту, када човек са села сиђе до вароши да испазари недељне потребштине за кућу. Уједно, неко би искористио прилику да посети цркву те се обрати и приближи Богу, како би се духовно осетио јачим. Тај "неко" је пошао у цркву, али га је поп зауставио и пруживши му кључ, казао да "не одуговлачи". Верник је запалио свећу себи за здравље, а такође и свим члановима своје породице. Није заборавио ни своје вољене који нису више међу живима. После паљења свећа, стао је пред иконом, те онако за себе, тихо изговарао речи, које би се могле протумачити као молитва.

У једном моменту осетио је да у цркви није сам. Како је у том моменту баш помињао све свеце, помисли на трен, да су услишили његову молитву те "сишли" да му помогну.

- 'Ајде, јеси ли завршио?

- О, Боже! Зар су и свеци почели говорити? - упита се верник у себи.

- 'Ајде ако си готов! Пијац је данас. И ја треба да купим нешто...

Човек се прекрсти пред иконом Пресвете Богородице, затим исту пољуби и напусти цркву.

(Priča je 100 posto bazirana na istinitim dogadjajima!)

(Slika nema nikakve veze sa pričom)