To, što je živeo u strogom centru velegrada, i nije predstavljalo neku naročitu prednost u njegovom životu. Nigde nije radio, a alimentaciju je morao plaćati. Deca, dve kćeri, živele su sa njegovom bivšom ženom u iznajmljenom stanu, za koji je mesečno trebao izdvajati solidnu svotu. Računi su se gomilali, dugovi rasli, a njegove zalihe strpljenja i nade svakodnevno bivale su sve manje. Veru je odavno izgubio. O prodaji automobila nije hteo da razmišlja, jer auto nije mogao dobro da prodje, uz to, bio je i nekakva uspomena. Da proda stan i namiri dugovanja nije mogao, jer ga još ni otplatio nije. Sve ove pojave, postale su depresori njegovog nervnog sistema. U jednom momentu je pomislio da se njegov život nalazi u lavirintu iz kojeg nema izlaza. Počeo je da zaboravlja i na najosnovnije obaveze. Gde god da je krenuo, nailazio je na prepreke. Sada samoubistvo nije predstavljalo dilemu, ali način ga je zaista mučio. Obesiti se bilo je morbidno. Upucati sebe... čime? Skočiti sa višespratnice je delovalo istrošeno. Da! Poginuti u saobraćajki je prava stvar! Ali... kako izvesti, a da ne strada neko drugi, neko nedužan, neko ko nije planirao takvo što? Kako odabrati vreme? I šta uspomena vredi mrtvom čoveku? Ovo prvo je našao rešenje, jer se u neposrednoj blizini grada, nakon blage uzbrdice, nalazila opasna litica na samoj krivini autoputa, sa "crnom tačkom" kao upozoravajući znak. I da čovek preživi liticu, upad u brzu reku bi ga dokrajčio. Za uspešan ishod potrebno je bilo, pre krivine nagaziti gas do "daske". Ali kada?! Hmm... (nalakten na stolu sa šakama pod bradom)?
Probudila ga rafalna paljba! Pogledao je na sat, iako mu vreme ništa značilo nije! Više je to učinio iz navike. Navikao je, u trenucima nemira, da gleda sekundaru kako rotira i razmišljao kako joj je to jedini zadatak u celom sklopu satnog mehanizma. Često se pitao kako to, da njemu nije dodeljena jedna jedina uloga u sklopu društvenog mehanizma. Siguran je da bi se s njom uspešno nosio. Ono, za šta je mislio da je raflana paljba, ponovilo se, i sada je bio siguran da mu neko lupa na vratima. Nije čekao da se "rafal" desi i treći put, pohitao je ka vratima. Po otvaranju, ugledao je neobrijano lice, pod žutim, plastičnim šlemom, koje je saopštilo da mu je uskraćena dalja isporuka struje zbog neplaćenih računa. Prihvatio je neki papir unifomisane konture, a potom ugledao ledja sa znakom munje na njima.
- Vreme je odabralo mene! - rekao je.
Istuširao se, obrijao, a potom i pojeo nešto (ne seća se šta) i sišao do automobila. Ušavši unutar sredstva egzekucije, ugasio je cigaretu i potražio pojas...
- Ha, ha, ha! Ho, ho, hooo, ha, ha, he, he, ha, haaaa!
Da, da! Smeh je izazvala pomisao: "Ko to planira samoubistvo automobilom i pri tom vezuje sigurnosni pojas" Odbacio je kaiševe i startovao motor. Ma kakvi? Mašina je štruckala, da bi se pokrenula tek posle desetak startovanja, čime je dolila ulje na vatru.
Prepodnevna gradska gužva nije nimalo uticala na promenu njegovog raspoloženja: krenuo je u nepovrat, imao sve vreme ovoga (i onoga) sveta. Razdaljina do krivine sa liticom se svakim trenutkom smanjivala. Nije ni primetio da je već postigao planiranu brzinu još pre odabrane lokacije. Na samom izlazu iz grada zaustavila ga je policija. Nakon uniformnog razgovora, policajac mu je zatražio dokumenta, a potom mu saopštio da je načinio dva prekršaja: kretao se brzinom 38km/h većom od dozvoljene i zatečen je kako vozilom upravlja bez korišćenja sigurnosnog pojasa. Naravno, lice je sačinilo zapisnik, koji je oberučke potpisao, jer... imao je svoj cilj. Na pitanje čuvara reda da li ima primedbi na zapisnik, kazao je:
- Naravno!
- Kakvih primedbi?
- Zašto mi pišete prijavu za nevezan pojas?
- Zato, jer moramo voditi reda o našim gradjanima, o njihovoj sigurnosti, kao i računa o nihovim životima!
I opet se grohotom nasmejao po drugi put u istom danu. Jedva se zaustavio, dok ga je policajac nemo posmatrao, ne znajući o čemu se radi.
- Morate, he, he..., voditi računa o..., njiho, ho, ho..., ži..., hi, hi, hi, votima, ha, ha, ha! - Kroz suze i smeh, nekako je izrekao svoju ironičnu konkluziju.
- Da! I ne vidim ništa smešno u tome! - Sada več ozbiljno, sa visokom dozom strogosti, izgovori uniforma.
- E, ovoga ću se sećati dok sam živ! - Reče. - Dok sam živ!? Dok sam živ? - Mislio je u sebi.
Odbacio je kopiju zapisnika na suvozačevo sedište i napustio mesto kažnjavanja uz visoku turažu motora. Približavao se uzbrdici iza koje je bilo "ono". Odjednom, motor poče da "kašlje", "zamuckuje", dok načisto ne utihnu, a auto najzad stade na uzbrdici.
- Gorivo! Nema goriva! Zaboravio sam da sipam... Sada će me i pokušaj samoubistva koštati! - Čak ni to mu nije išlo kako treba! A auto... Predstavljaće sada neku drugačiju uspomenu, ko zna do kada!
Probudila ga rafalna paljba! Pogledao je na sat, iako mu vreme ništa značilo nije! Više je to učinio iz navike. Navikao je, u trenucima nemira, da gleda sekundaru kako rotira i razmišljao kako joj je to jedini zadatak u celom sklopu satnog mehanizma. Često se pitao kako to, da njemu nije dodeljena jedna jedina uloga u sklopu društvenog mehanizma. Siguran je da bi se s njom uspešno nosio. Ono, za šta je mislio da je raflana paljba, ponovilo se, i sada je bio siguran da mu neko lupa na vratima. Nije čekao da se "rafal" desi i treći put, pohitao je ka vratima. Po otvaranju, ugledao je neobrijano lice, pod žutim, plastičnim šlemom, koje je saopštilo da mu je uskraćena dalja isporuka struje zbog neplaćenih računa. Prihvatio je neki papir unifomisane konture, a potom ugledao ledja sa znakom munje na njima.
- Vreme je odabralo mene! - rekao je.
Istuširao se, obrijao, a potom i pojeo nešto (ne seća se šta) i sišao do automobila. Ušavši unutar sredstva egzekucije, ugasio je cigaretu i potražio pojas...
- Ha, ha, ha! Ho, ho, hooo, ha, ha, he, he, ha, haaaa!
Prepodnevna gradska gužva nije nimalo uticala na promenu njegovog raspoloženja: krenuo je u nepovrat, imao sve vreme ovoga (i onoga) sveta. Razdaljina do krivine sa liticom se svakim trenutkom smanjivala. Nije ni primetio da je već postigao planiranu brzinu još pre odabrane lokacije. Na samom izlazu iz grada zaustavila ga je policija. Nakon uniformnog razgovora, policajac mu je zatražio dokumenta, a potom mu saopštio da je načinio dva prekršaja: kretao se brzinom 38km/h većom od dozvoljene i zatečen je kako vozilom upravlja bez korišćenja sigurnosnog pojasa. Naravno, lice je sačinilo zapisnik, koji je oberučke potpisao, jer... imao je svoj cilj. Na pitanje čuvara reda da li ima primedbi na zapisnik, kazao je:
- Naravno!
- Kakvih primedbi?
- Zašto mi pišete prijavu za nevezan pojas?
- Zato, jer moramo voditi reda o našim gradjanima, o njihovoj sigurnosti, kao i računa o nihovim životima!
I opet se grohotom nasmejao po drugi put u istom danu. Jedva se zaustavio, dok ga je policajac nemo posmatrao, ne znajući o čemu se radi.
- Morate, he, he..., voditi računa o..., njiho, ho, ho..., ži..., hi, hi, hi, votima, ha, ha, ha! - Kroz suze i smeh, nekako je izrekao svoju ironičnu konkluziju.
- Da! I ne vidim ništa smešno u tome! - Sada več ozbiljno, sa visokom dozom strogosti, izgovori uniforma.
- E, ovoga ću se sećati dok sam živ! - Reče. - Dok sam živ!? Dok sam živ? - Mislio je u sebi.
Odbacio je kopiju zapisnika na suvozačevo sedište i napustio mesto kažnjavanja uz visoku turažu motora. Približavao se uzbrdici iza koje je bilo "ono". Odjednom, motor poče da "kašlje", "zamuckuje", dok načisto ne utihnu, a auto najzad stade na uzbrdici.
- Gorivo! Nema goriva! Zaboravio sam da sipam... Sada će me i pokušaj samoubistva koštati! - Čak ni to mu nije išlo kako treba! A auto... Predstavljaće sada neku drugačiju uspomenu, ko zna do kada!
Нема коментара:
Постави коментар