Neće da prlja vodu

          U svom razmišljanju, jedna misao me prenu iz dubokoumnosti moje i to za vreme tuširanja. Udjem u kupatilo, istuširam se, izadjem i smatram da sam čist. Ljudi su se ranije kupali po koritima, gde je za okupanima ostajala prljava voda, kao dokaz njihove štroke. Danas, ispod tuša, takvog dokaza nismo svesni. Dok se tuširamo, čak i ne gledamo za prljavom vodom, koja nepovratno ponire kroz slivnik u kanalizaciju. Draga voda odnosi ono što nam je bilo tokom dana na teretu, a mi joj nismo čak ni zahvalni za proces koji je odradila širom našeg tela. Tako je to sa ljudskim rodom: čovek se ne zahvaljuje onome čemu bi najviše trebao biti zahvalan.

         Hajde, da vodu, kao pijući element izuzmemo na trenutak i stavimo u drugi plan tu njenu funkciju. Neka nam za tren (ili dva) žedj ne bude bitna. Potisnimo je! Nemojmo jesti ništa slano i manje ćemo osećati žedj. Nemojmo se izlagati suncu, manje ćemo dehidrirati. 
No, pogledajmo na ovu stvar sa aspekta homosapiensa. Savremeni čovek može da ne pije vodu, ali ne može bez tuširanja. Tušira se ujutru pre odlaska na posao, nakon dolaska s posla, pre spavanja i tako unedogled.  A štroka spada pod uticajem vode i sapuna s ljudske figure, čineći tu figuru prihvatljivom u društvu. Štroka nema nikakve šanse za opstanak pred najezdom vode. Ta famozna tekućina, nemilosrdno razara masnoću, prašinu, znoj i ostale naslage po čitavoj snazi čoveka. Snaga se trudila da pomenute faktore prikupi i ujedini u borbi protiv vode, ali avaj! I voda ima snagu svoju, naravno. Snaga vode u poredjenju sa snagom čoveka, nepresušna je. Neuporediva! 

       

Čovek je, kroz istoriju, naučio da vodenu snagu kontroliše i prilagodi sebi, da je koristi, da je zloupotrebi (što je samo čoveku svojstveno). Prljav i smdljiv čovek nikome nije mio. Svi ga se odriču, svi ga izbegavaju. (Nažalost) poznajem čoveka, za kojim se otvaraju prozori nakon njegovog izlaska iz prostorije. Ljudi prerano završavaju razgovore sa njim, neobavljenog posla, čak i na svoju štetu! Ovaj "Štroklja" (kako su ga saradnici nazvali), kao da je u svadji sa vodom, ili možda ima alergiju na vodu, ko će znati. Ipak, čini mi se da se bar jednom mesečno tušira, što je dovoljan pokazatelj da na vodu nije alergičan. "Lenj je",  kazaćete!  Kakva lenjost treba čoveka da obuzme, da bi podnosio svoj vonj? Čime je to naterao bliže svoje da ga podnose? I pitanja za ovaj slučaj mogu biti postavljana u beskraj, ali meni se čini da znam odgovor. Mislim da čovek poštuje vodu, a širenjem smrada sovstvenog tela, svima nam stavlja do znanja, da je to njegov vid respekta vode. Čovek neće da prlja vodu! Učini to jedino kad mora: kada postoji realna pretnja štroke prema njegovom zdravlju! I tada!!! Tada on vidi ono što drugi ne vide, ili ono što ne žele da vide! On tada vidi kako naslage masti, ulja, prašine, smoga, dima i drugih primesa, napuštaju njegovo telo! On to vidi, jer je količina štroke upravo srazmerna količini vremena, od kada njegovo telo nije kvašeno i bilo mokro, svejedno da li se sada tušira ili je zakisnut u kadi. Eto, takav čovek je svestan prljavštine, koje se kurtalisao. Taj čovek poznaje vrednost vode. Poznaje i vrednost štroke.