Задњи филер

    Моје место је мало, градић тек. Ма, није ни градић, паланка. Једна већа улица пресеца још три омање и то је комплетна слика места. Закривљују се још неке уличице и сокаци, неке стазе, уски пролази, швалерске пречице и не знам шта бих још побројао и рачунао као какву згодну, шетајућу површину. Умало да заборавим, има и једна улица, више калдрмисани сокачић, али познат по кафанском мирису. Иако скоро заклоњен од првих погледа, није скривен од првих мириса. На први мирис се да приметити да је у близини роштиљ, а када се ближе примакнеш, чујеш кафански речник.
    Иако мало место, ипак, у нечему је велико. Наиме, велику жртву је поднело давањем два човека у вршењу власти и то, ни мање ни више већ, обојица у министаре. Јесте један је без портфеља, али други је на месту културе и просвете. Овај што нема свој ресор, не значи да нема задужења. Члан је многих управних одбора, представник разних секција и удружења, а коме све није саветник, ни он сам не зна. Е, они, када не врше власт у државној служби, често залазе у "Задњи филер" да ту изурче по којии шприцер и нешто набоду "на чачкалицу"! Да, тај филер, то је кафана у забаченом делу нашег малог али великог места. Ту се окупљају сви од манастира до министарства, буквално.
    Оних дана, када је у нашем граду вашар, стушти се с разних страна старо и младо, мушко и женско, велико и мало, људи и стока... варош буде препуна свим и свачим. Чини ти се, да јоште један човек дође, не би могао обема ногама стајати на тло. Када је оваква гужва у споредним улицама, можеш мислити како је у оној што би се могла назвати главном. Ту су сепеткари и крошњари, грнчари и сточари, лубеничари и ленчари, сплеткари и политичари, преваранти и забушанти... да не набрајам, исписао бих оловку. Присутан је и стари Цига са својом мечком, који би неко време кренуо од куће до куће, да увесељава сиротињску дечурлију. Врте се рингишпили, музика трешти са свих страна.
    Сав тај вашарски урнебес, мене не дотиче нимало. Али рад сам шетати се до оближње реке, чији водени ток враћа спокојство у човеку, мир у души и снагу у мишићима. Шетајући, угледах из једне шатре изађе Срећко, вазда весели и никада жењени педесетогодишњак, кога је познавало цело место по својој раздраганости. Овога пута поглед му је било прекривен незадовољством и смркнутог лица, умало да прође поред мене не јавивши се. Из звучника су одзвањале речи: "Уђите, људи! Погледајте чудо невиђено. За свега педесет банки можете видети оно што никада у животу нисте видели, нити ћете икада више видети. Још само данас у вашем месту." Ипак, Срећко ме погледа, јави се и 'теде да оде.
- Чекај, бре, Срећко. Куда журиш? Причај шта има ново, шта си видео тамо у шатри па си обесио нос? - уптах га.
- Ма, батали ме! - рече. Потом, као да се нечег досетио, упита ме: - Како се зваше она уметност, када самоуки сликар слика слике по...
- Нива, наивна уметност, - прекидох га одговором.
- Е, то! Ја сам ти обичан наивко. Отишао сам да видим оно што "никада" до сада у животу несам видео, - рече, све речи изговарајући са огромном количином критике према себи самом.
- И, јеси ли видео?
- Видео, него шта!
- Па, шта си видео?
- Знаш шта, да ми ниси близак пријатељ рек'о бих ти што и другима кажем: плати па види.
- Добро де, да искористим и тај бонус пријатељства, причај.
- Задњи филер сам из џепа извадио да бих видео... - застаде мало, удахну дубоко па настави. -       Када је група људи, овако наивних као ја, ушла унутра, а оно ништа! Нема ништа, само један столчић, а на њему шешир. Ми се окупили око шешира, а убрзо дође какав циркузант и рече да ћемо видети нешто, што никада до сада нисмо видели. Потом подиже шешир, а испод њега орах. Он га сломи и показа нам јатку. Оно, заиста ту јатку никада до тада нисмо видели. Потом је стави у уста, поједе и рече да је никада више нећемо видети.
- Значи, ништа нису слагали. - приметих.
- Нису, ал одоше педесет банке, нек иду у пизду материну! - рече, окрете се и неразговетним шапатом се удаљи.
- Е, па, тако ти је то. Вашарска посла, све је допуштено, ко кога пређе. Пуно је циркузаната данас, - одговорих му ја, али све појачавајући тон како се он удаљавио.
    Ту се ми растадосмо, а ја укорачах у панађурску атмосферу, која се осећала на сваком кораку, удисала се при сваком удаху и гутала са сваким гутљајем. Прекупци се надмећаху ко ће више подићи глас и спустиити цену еспапу. А када посвршавају своје послове, сви они прекупци, накупци и преварени продавци, сврну у кафану да потроше по неки грош, ако је негде у џепу остао још. Испред следећег шатра окупили се муком оптерећени људи, жене... чекају ред да им циганка у длан погледа, даће за то и последњи филер. Заобиђох ту церемонију и одох ка реци.
    У кафану одлазим повремено и никада се не задржавам дуже од времена, за које се испије кафа, поједе ратлук и попије кисела вода. Тога дана нисам имао намеру испијати горки, пријатни напитак, веровао сам да неће бити празног стола у кафани. Зато сам након сат и фртаљ времена боравка на реци, кренуо натраг. Вашар је донео гужву, па велим, гужва је и у кафани. Приближавајући се кафани из правца реке, зачудо, нисам чуо уобичајну галаму и дреку. Уместо очекиване хуке и буке, пркосно је царовала тишина, само се у даљини чула неразговетна музика са разних вашарских појачала. Већ сам био заинтересован за необично стање, па сам појачао корак, начуљио уши и обрисао цвикере. Слика коју сам затекао, нимало није била очекивана. Наиме, од свих столова унутар кафане и споља, заузет је био само један вањски стол, око кога се тискала гомила људи, од које се није се могло разабрати ко заправо седи за тим столом.
- Боже! - рекох. - Опет неки циркус! Опет нека прејеботина.
    Прошао сам поред те ћутеће гомиле људи, сео за "својим" кафанским столом, а газда-Лутина жена, Јелка, која је нерадо обављала посао конобарице, донесе ми уобичајено послужење и ћутке га спусти на стол. Захвалио сам се дунди. Газда Луте, дежмекаст човек, са обрвама поптут четке за ципеле, прстима попут ћевапа и ћелом, покривеном рестловима косе, увек је био опасан кецељом, која је давно некада била бела. Кафану је наследио од оца, а Јелку од своје непажње или незнања, из којег су добили сина.
    Већ сам испијао задњи срк кафе, када се зачу громогласан аплауз праћен људским жагором, а потом се народ поче разилазити. Око оног стола остадоше још њих десетак, али се дало разабрати да су онде седела два наша минстра и још неки "уважени" људи. Угледавши ме, догега до мог стола Срећко, који је навикао да се "огребе" за кафу. Али, код Срећка ни трага од оне нервозе, која га је мучила пре, скоро сат и по. Још није гузицу честито ни завалио у столицу, а Јелка већ испоручи на стол његову доброзашећерену воду са кафом. Наиме, он је волео да пије суперслатку кафу, како ју је сам називао - једна кашичица кафе и три коцке шећера.
- Ето, сада је и то решено - рече ми.
- Шта? Шта је решено? - заитересовах се, јер је Срећко киптио од информација.
- Па, министри се договорише а народ потврди то што се они договорише.
- А шта су они то решавали? - већ сам загризао.
- Ама, ти знаш да се ја у политику не разбирам, али сам разабрао ово око клозета, да ћа бити готово.
- Шта око клозета?
- Па, јел' ти видиш каква је данаске гужва у нас? Па, та гужва, треба ли негде да врши нижду? Шта ако некога притера, клозета немамо а шума видиш ли колко је далеко?
- И?
- И министри одобрише некаква средства за изградњу јавног клозета.
- Па, зар данас, када је вашарски дан? Зар од посла праве циркус?
- А што да не, они кажу да је њи'ов парламент сличан вашару... мислим, зберу се људи и договоре се! Још и уговорише извоз шљива и малина за ову годину.
- Откад то министар просвете и културе уговара извоз пољопривредних производа?
- Они кажу да сви министри то раде. Још поручише народу да ће део ове атмосфере понети у скупштину.
- Значи, с вашара па право у скупштину!?
- Тако некако...
    Ето како дан зна да изненади, осмисли ти путеве и догађаје на тим путевима, какве не би могао ни сањати. Пођем кући после свега што сам чуо, сунце је већ кренуло у силазну путању, вашар се спрема за још једну завршницу, људи се еуфорично потпуно предали вашарској атмосфери. Убрзо, сустиже ме Срећко и крену са мном јер му је кућа више моје, горе подно брда. Управо смо пролазили поред куће његовог стрица, из чијег су дворишта допирали некакви неразговетни звуци.
- Ево - рече Срећко - У чичини игра мечка!

Vero, neuka

      Skoro svaki praznik, verski ili državni, bude mi inspiracija. Imam utisak da me praznik prosto prozove i kaže mi: "Evo me! Stigao sam, piši o meni." Eto, ovaj tekst pišem jer me na to "obavezuje" upravo minuli praznik, Uskrs.
      Veliki petak, dan Isusovog rapeća, dan žalosti je u hrišćanskom svetu. Vernici obeležavaju taj dan postom, odricanjem ili uzdržavanjem od jela i pića, kao i od mnogih drugih ovozemaljskih blagodeti. Sve vrste veselja, radosti, čak i osmeha, treba toga dana da nestanu s lica pravih, iskrenih vernika. 
      Ove godine, pomenutog petka u popodnevnim satima, baš sam prolazio glavnom ulicom našega mesta. Tri kafića, jedan do dgugog, bila su prepuna ljudi, koji su ispijali svoje gastronomske zadovoljštine, uz obavezno prisustvo one respiratorne. Nimalo tuge na njihovim licima, neki čak i hvataju korak sa Acom Lukasom, koji trešti iz zvučnika. Neko se pak odlučio da baš toga dana pravi svadbu u obližnjem hotelu, jer "samo tada smo slobodni, inače sve je zauzeto".
      Sve su to plodovi, da ne kažem posledice, veronauke! Da, lepo sam kazao, veronauka je kriva za sve pojave, koje veru kao ljudsku potrebu da se približi Bogu, marginalizuju. Jer vera je tako kreirana od strane Tvorca, da vernik ZNA čak i onda kada misli da ne zna. A veronauka dovodi vernika u stanje konfuzije, jer ono što mu je u srcu, ono što je deo njegovih osećanja, upravo o tome "mora" neko da ga podučava kako da to radi i kako da sprovodi veru uopšte. Možda se ovde nameće pitanje samo po sebi, kako su ljudi verovali onda kada nisu znali kako treba da veruju. Kako su sprovodili veru kada nije bilo školovanih i imenovanih, delegiranih predavača. Pre toga mislio sam da se vera propoveda, ali pametni ljudi su kazali da se ona može i učiti, izučavati. Tako, danas imamo vrlo školovane i visoko obrazovane vernike.
      Vidljivi su rezultati veronauke, prisutni su svada oko nas. Ljudi koji su se veronaučili, tačno znaju šta je badnjak, česnica... šta predstavlja hleb a šta vino, kako pristupiti pričešću, neki poznaju tok liturgije, a pojedini znaju i da se prekrste. To su vernici veći od svih drugih vernika, veći i od sebe samih, jer su verom i sebe nadmašili. Oni nisu obični vernici, to su školovani, obrazovani, nadogradjeni, edukovani vernici, koji tačno znaju kakvu količinu vere primeniti u kojoj situaciji. Ovakvi vernici su se verom uspeli do samoga Boga. Oni takodje znaju da je Bog prezaposlen jer ga ljudi vrlo često prizivaju i mole da usliši njihove molitve. A potrebe su ogromne i svakodnevno šire svoje kapacitete. Fudbaler, koji treba da izvede jedanaesterac, moli Boga da lopta završi iza ledja golmana. Golman moli Boga da lopta promaši gol. Lovac moli Boga da mu pruži mogućnost kakvog ulova, da se drugi lovci ne šegače s njim zbog nedostatka lovačke sreće, a slično radi i ribolovac. Vozač automobila se moli da ga na putu ne zaustavi policija, pevačica se obraća Bogu da joj tezga ne podbaci, a glumac da ne pogreši tekst. 
      Da li bi neko od čitalaca voleo da se nadje u ulozi Boga kada navijači jedne ekipe žele pobedu, a navijači druge ne žele da izgube. Kako biste presudili pri izvodjenju penala? A možda je to i jednostavnije no što izgleda. Biće da je dovoljno golmanu i izvodjaču penala reći: "Okrenite ledja lopti i na izvršenje". Da, ali vi niste Bog. Dobro de, nisam ni ja, ali ja ga bar ne oponašam.
      Retko ko se moli Bogu za zdravlje svoje i zdravlje bližnjih svojih, a najredji su oni koji se Bogu obraćaju samo s namerom da mu se zahvale na zdravlju, sreći, radosti... koju im je do tada pružio Gospod.
      Mi, Hrišćani, zadajemo Bogu veliku glavobolju: nikako da se katolički i pravoslavni vernici dogovore oko zajedničkog praznovanja tog velikog Božijeg (a i ostalih) praznika. Za jednu istu stvar, mi, ljudi, dva puta dosadjujemo Bogu, kao da on nema drugoga posla, kao da ne postoje molitve i drugih naroda. Kako da se postigne mir medju ljudima i blagostanje u društvu, kada se ne možemo dogovoriti oko najbanalnijih stvari, a to je da pred Bogom izadjemo s jednim datumom, s jednim zahtevom, s jednom molitvom.
      To ćemo ostaviti da rešavaju oni koji su za to zaduženi, a mi ako već izučavamo veronauku, nameće se prosto pitanje, da li će bogovi, koji zemljom hode, jednog dana u škole uvesti obrazovanje na temu, ljubavi, radosti, tuge... pitamo se samo, nema nam druge. 

Грешите се

        У једној од балканских земаља, у циљу буђења опште свести код народа, уведене су мере. Првенствено су усмерене на подстицај младих парова (а и оних, мало зрелијих - јоште продуктивних) у вођењу љубави илити секса. Као што знамо, секс је шаблон успеха у производњи сиротиње. Пораст наталитета управо је сразмеран количини секса, а обрнуто прпорционалан недостатку истог. 

        Најумнији сексолози, који су дипломирали сексологију, на разним сексоверзитетима, осмислили су план секститезе и програм секситета, по којем ће се народ сексати или сексовати. Дакле, доста нам је било и социјализма, и комунизма, и деморатије, дошло је време ренесансе у облику сексизма. У народу је завладала општа морална секстарза, јер сексизам прожима све поре друштвеног живота. У школама су уведени предмети сексографија, сексторија, сексологика, док је физичка култура усмерена на практичну обуку и вежбе на тему секса. У музичкој култури, сва деца уче да свирају сексофон, китару, каринет, сексилофон... Женама се у свечаним приликама поклања љупичица, гладидоле, мушкатела, као и друге врсте пригодних цветова, са латицама и обавезним тучком.

        Од културних манифестација, у Сексовом Долу, одржава се такмичење у многим сексуалним дисциплинама, а победнике очекују веома вредне награде: бронзана, сребрна и златна сексаља, као и велики сексхар. Најбољи, поред награда, добијају и титуле: Вагинар, Спермита, Фелацита, Орал, Тестита... На овај велики такмичарски сабор, у долини реке Стекс, слива се народ са свих меридијана: од Голи трт, и из Доњи Љубиш, иза Чачка, из Доње Сексоније, из Краљевине Есекс, из Куртистана, из Етотије... 

        Народ мора прионути на секс, који нам је до сада био тако стран и увек нам измицао за длаку, мада у последње време, симболика са длаком и није примерена. Сексовати се морамо. Сви до једнога, сексиметрично. Свуда и на сваком кораку, у ходу. А нарочито на Сексовдан, који је специјано прокламован за ове и овакве прилике. Иначе, Сексовдан се светкује свих дана у седмици, који у свом називу немају слово Р, а уторком, средом и четвртком, секс је уведен као обавезна двократна мера. Из овога произилази да сваки организам мора бити организован на оргазам. Што се тиче превенције и заштите од заразних болести попут теститиса, уведена је вакцина, узмигол и примицел.

        Уставом је загарантовано право и обавеза секса сваком појединцу у држави. По општинама, формирана су комисиона тела, која ће надгледати спровођење ове Уставне одрбе. Неизвршавање Уставног задатка, способном појединцу, који се оглуши о Уставна начела, биће изречена васпитна или једна од казнених мера: секс до изнемоглости, присилан секс, секс у букагијама, секс везаних очију...

        Дакле, секс пре свега! На сваком кораку у свако време, у свакој прилици, на сваком ћошку... Пре доручка, за време паузе, у времену поподневног одмора, у току радног времена, на градилишту, у  рударском окну, на њиви, у шуми... Посебно ће бити третиран и стимулисан секс на јавном месту. У сексопатији, за радно обавезне, уместо пуш-паузе, уведена је секс-пауза. У ту сврху, уговорен је неограничен увоз неких продуката из Африке. Сексолитичари стално креирају нове крилатице: "Живео секс!", "Доле антисексизам!", "И после секса - секс", "Секс, секс и само секс". С тим у вези, песма "Јутрос ми је ружа процветала", проглашена је за званичну химну сексидеје.

        У међувремену, народ је изнедрио најновије, најмудрије и најсексипилније пословице: Само секс човека спашава; Секс је створио човека; Ко другоме жену секса, сам у њу упада; Ко секс орално ради, не боји се и не гади... 

        Из државног буџета се издвајају велика средства у борби против сексоризма тако да сексористи нема шта да траже на овим просторима. Такође, ради се на унапређењу сексономије, а посебан пакет помоћи одлази сексословији. Верницима се препоручује слава свети Сексоје, а црквеним лицима се налаже да у сврху подршке и подстицаја слављења ове славе, крену у свећење водице, као и спровођење осталих верских обичаја, везаних за овог свеца. 

         С недавно завршене Сексовизије, власти своме народу поручују:

- Немој неко да се случајно нашали, па да на дан светог Сексоја једе и пије! Зна се шта треба радити у његову славу. Јешћете и пићете на светог Николу. Има времена за јело и пиће. За секс времена немамо на претек, добрано смо у заостатку.

        Наравно, увек постоје и они који ће по разним сексоарима рећи да је сексоманија обузела људе, да је једна врста сексте, те да им прети сексиклизма. Против таквих нусекспојава треба се борити свим сексположивим средствима.

        Онај, Исконски Бог је Адама и Еву најурио из Еденског врта због греха. Данас, неки други Бог народу шаље недвосмислену поруку: 

- Ако ме питате шта треба да радите, рећи ћу вам. Људи, грешите се!

Ništa bitnije

- Ti, kao nešto pišeš?

- Pišem, - rekoh, pomalo stidljivo, izgovorivši ovo "i"  kao da ga u reči ima dva puta.

- A, o čemu ti pišeš? Šta te inspiriše? Koje teme su zastupljene i obradjene u tvojim tekstovima? Imaš li kakve koristi od pisanja? Je li to knjiga u najavi? 

        Odjednom se slila bujica pitanja ka meni da mi je praktično namentnut izazov, na koje pitanje ću pre dati odgovor. Po kom principu sam odgovorio, ne znam ni sam.

- Pišem o bedi, prostakluku, nepromišljenosti, kukavičluku... o ponižavanju svetinja, ličnosti. Pišem o onome što me okružuje. Ništa bitnije.

- Ali, ti nisi "okićen" pobrojanim pridevima, tebe lično nijedan od njih ne dotiče. 

- Ti ne bi trebao da se žališ. 

- 'Ajde, ne huli na Boga uzalud. 

- Ne diraj lava dok spava. 

- Ma, ne čačkaj mečku!

        Ovako nekako se odvijao razgovor izmedju mene, nebitnog autora ovih redova, i lepeze mojih sagovornika, koju čine svi, od ponosnih seljaka do raspojasanih seljačina. Bilo je i onih koji su mi govorili kako nisam "komplimentan" da pišem o tako važnim i golemim stvarima. 

        Šta da odgovoriš ljubopitljivim ljudima a da ne ostaviš utisak naduvenka koji se eto, latio pera. Da ipak, odgovorom zadovoljiš njihovu znatiželju i ljubomoru. Da rečitošću preduprediš njihovo sledeće pitanje, koje neće biti snishodljivo ne prema meni, već snishodljivo prema temi, koja se našla na repertoaru. Na kraju, da izbegneš savete kojih su im puna usta.

        - Ljudi moji, pišem o opštim stvarima koje se svih nas tiču. Možda, kao što neko reče, lično nisam okićen pobrojanim atributima, ali na jedan posredan način jesam, kao i svi vi. To, jesam li "komplimentan" za pisanje, ne treba da bude sporno. Kompentenciju mi obezbedjuju moje godine, moje žiće sa vama, moje iskustvo sa životom i odnos sa ljudima. 

        Pre neki dan sam se zadržao u mom selu do kasnih sati. Kada je sunce završavalo svoj radni dan, počelo je da gasi svoj fenjer i potom otišlo na počinak. Svoje radno mesto ustupilo je martovskoj, vlažnoj i prohladnoj noći. Našao sam se u toj noći sam sa sobom i zurio u prazninu, u daljinu. Moja kuća, kao što znate, nalazi se povrh brda pa se od nje vide naša sela, Kovačeva Bara i Velika Sejanica, kao i susedna, Dadince, Gradište, Jastrebac. Ono što mi je nateralo suzu u oku je tama koju sam video i tišina koju sam čuo. 
        Ne tako davno, sela su nam bila osvetljena svetlima sa samih kuća, a ne uličnim sijalicama. Tamo gde su nekada s kuća bleštala svetla, sada caruje tmina poput one, u delu našeg Mlečnog puta, gde nema nijedne zvezde. Utihnuo je lavež pasa, kao i ostali seoski zvukovi: kokodakanje, kukurikanje, blejanje, meketanje, gakanje... Nema torokanja kola sa kravljim zapregama. Nema više ni žamora ljudi, nema dečijeg plača, nema dečije graje. Nema leleka ni kuknjave, više nema ni ko da umre.

        Eto, o takvim temama pišem. I džaba sam se ja "snašao" ili ti Zorane, ili ti Nešo. Kažite mi kada i gde ste sreli trudnu ženu! Lelejke su davno prestale da krase ledja mladih majki. Kada ste se poslednji put grohotom nasmejali, onako do suza? Pamtite li kada ste bili veseli, raspoložni za šalu, igru. Koji osećaj preovladava u vama, osećaj zadovoljstva, ispunjenosti, ushićenja, topline... ili osećaj nesigurnosti, nervoze, napetosti i stalnog iščekivanja i strahovanja od neizvesnosti? Da li vas svakodnevno proganja poriv da nekom "odušite", da se istresete, da nekome jebete mater?! Da li vam padne na um da dignete ruke od svega i odete u materinu? Ili da dignete ruku na sebe? Hajde, da vas čujem.
        - Dobro, ali nije sve tako crno. Evo, ima tu nekih penzionera, pa... Poneko obradjuje zemlju, a ima i  par zaposlenih... - Neki od prisutnih, težili su da se uključe u razgovor, tek da im se usta ne bi ugorčala od ćutanja. Hteli bi i oni nešto kasti, ali poimanje i shvatanje surovosti savremenog života im ote reč iz grla. Osta reč neprosipana, neiskazana, neiskvarena, neizabena. Osta zgrčena tu u grlu, na pola puta.

        - Tako je, ljudi, ima penzionera. Mislite, treba da se radujemo, je li? Nema mesta i razloga za naročitim radovanjem. Naprotiv! Žalosno je to što naša deca nikada neće saznati šta je penzija, uopšte. Neće znati ni šta je radni staž, minuli rad, trinaesta plata, regres, topli obrok, godišnji odmor... "Poneko obradjuje zemlju"!? Čujete li sebe? "Poneko"! Da li je dovoljno da poneko obradjuje zemlju? "Ima par zaposlenih"... Par ljudi  zaposlenih na sedamsto duša u selu, šta je to do mačiji kašalj, pirova pobeda, medvedja usluga. A i od tih sedamstotina pomenutih, bar dve trećine je raštrkano po belosvetskim varošima u potrazi za lagodom. Zar okosnicu seoskog društva treba da predstavljaju nekoliko penzionera, poneki zemljodelac i par zaposlenih? Jadno je takvo društvo. Tužno i čemerno, a sve ovo izrečeno, ima jedno ime: beda. Ali bedu ne predstavlja samo nemaština, već i neznanje, i boleština, i lenjost, i taština, kao i svi ostali epiteti, u početku priče izrečeni. Bedu čini i naše nepregnuće da nešto promenimo na bolje, a ni potonja vlast se nije "prekršila" oko seljaka, osim kada treba da se ubere porez. 

        Kao što i sami vidite, inspiracija buja na svakom koraku, a šta ću postići pisanjem, druga je to priča, posebno pakovanje, drugi padež. Jer, kao što rekoh, pišem ništa bitnije!

Slika: Ljuljka ili lelejka

Персона Мултимедиале

    Чистачи ципела су изнедрили врло креативну изреку: "Ципела - то је човек". Овде би сваки коментар само сметао. Такође, везано за чистаче ципела, не каже се бадава да: "Тамо где нема чистача ципела нема ни господе"!
    Нема јачег психолога од уличног чистача ципела. Чим уђеш у његов видокруг, знај да си скениран од пете до перчина. Он тачно зна да ли спадаш у категорију људи, који ће попустити пред његовом "понудом" чићшења ципела. Непогрешиво ће те мимоићи с понудом, ако процени да ћеш га одбити.
    Он те посматра још у наиласку, прати твој ход, твоје тикове, твој поглед, гледа како држиш своје руке у односу на тело, да ли у њима носиш штогод... Оно што најмање гледа су твоје ципеле. То га уопште не занима. Ципеле су само средство да пресели неку пару из твог џепа у његов. Начин на који ће то урадити, заиста завређује сваку пажњу и поштовање.
    Ако си пак ставио ногу на сталак с четкама, ималинима и спрејевима, знај да си тог трена рекао све о себи. Чистач зна о теби много више но што си му ти рекао (а ниси му рекао ништа). Зна и оно што ти не знаш, или мислиш да знаш. Комотно може беседити о теби а ти само слушај и климај главом у знак потврђивања и слагања. Све су ти мере узете, величина кошуље, гаћа, сакоа, горњи и доњи притисак, брачни статус, врста порока, количина новца у џепу... Јер, није он само психолог већ и филозоф: у истом моменту је спреман да задржи комуникацију, било да пристанеш или одбијеш његове услуге.
    Брзином светлости размишља а сулудом брзином (бржа од брзине светлости) ти сервира нарамак тема. Ту је спорт, музика, књижевност, незаобилазна политика, туризам, па чак и пољопривреда! О паприци је спреман да ти исприча у детаљима више од стајковачког сељака, који је прави аматер-приправник у њиви, у односу на чистача. Само на тему политике има четири поглавља: локално, државно, спољно и светско. Наравно, најјачи је на локалном нивоу.
    Веома је опскрбљен свим врстама података, од реда вожње у друмском, линијском, речном и авио саобраћају, па до квота на кладионицама. О временској прогнози да и не говоримо. Цене половних аутомобила су му ужа специјалност, а Закон има у малом прсту. Нико вам боље не може помоћи у избору чаја за вашу бољку од њега, уличног чистача ципела. О медицини има толико знања, да у теби побуди мерак да се просто разболиш, а о вери и цркви влада знањем, па ти дође "да се крстиш".
    О бизнису ти може причати дуже од Шехерзаде, и то ако говори само сажето. У науци и технологији је неприкосновен, може ти о томе говорити да "седнеш на дупе" или да се лансираш. Познаје историју, која је у његовом излагању издељена на период мотке и камена, еру железа, барутни период, атомско доба, и савремено доба мотке и камена.
    Све егзактне науке држи у малом прсту мада, географија заузима посебно место у његовом познавању знања. Познаје прилике на земљи још из времена Пангеа континента. Када говори о Африци дође ти да се истопиш, а о Арктику и Антарктику има знање "да се смрзнеш".
    Ако те је ставио у категорију ципела које ће пристати на чишћење, а ти се ипак опиреш услузи, тежиће на све могуће начине да те задржи. У већем броју случајева победиће и приволеће те да ставиш ногу на његов сандучић. Ако те не може задржати ниједном од понуђех тема, јер си чврсто решио да данас не будеш гланцан, при твом одласку ће ти затражити цигарету... и ватру.

Бели свет

     Увeлико су тeклe сeдамдeсeтe годинe прошлога вeка, када из нашeг краја, с пролeћа потече река људи. Врсни дунђeри, зидари, тeсари, столари, нeимари... кретали би у бели свет, свe сами врхунски градитeљи, нeговатeљи старих заната, који су врeдeли злата, па и вишe од тога. Наш крај јe био познат по изворишту таквих мајстора. Прави мајдан  занатлија. Од свих јужносрбијанских мeста, Црна Трава јe дала највишe eкспeрата из овe струкe. Занат сe прeносио с колeна на колeно, као какво културно наслeђe, а у ствари, занат и јeстe дeо културe јeдног народа.
       Одлазило сe у бeли свeт кад-кад и породично. Нијe мали број случајeва, када су из кућe одлазили сви мушкарци изнад пeтнаeст година. По кућама би остајалe старијe особe, жeнe, дeца... како би сe похрвали с пољоприврeдом. Жeнe дунђeра су сe онда хваталe у коштац са таквим пословима који су и мушкарцима били тeшки: орањe, сeтва, сeча дрва за зиму, окопавањe, кошeњe... Наравно, кући су их чeкали свакоднeвни послови, који нису били ништа мањe лакши ни мањe одговорнији од радова у пољу. Трeбало јe још и намирити стоку, помусти кравe и овцe, спрeмити храну за старијe и дeцу, опрати запрљанe ствари... Била су то врeмeна, када јe жeна замало постајала мушкарац. Чeсто би сe у шали за нeку казало, како јој само још чакширe нeдостају да би била комплeтно мушко.
      Мeђу онима који сe отиснушe у пeчалбу, бeшe и Стојан Тeкмe, одличан малтeрџија из нашeг сокака. Бeшe то добар домаћин, добар супруг, добар отац, добар мајстор. Стојан јe био поприлично високог раста, плавe косe, плавих очију, румeних образа, крупнe грађe, наочит човeк, тeк зашао у тридeсeтe. Управо због таквe грађe јe и добио надимак Тeкмe, што у ствари прeдставља вeћу дрвeну посуду за малтeр, налик кориту. Свако ко би видeо Стојана, при првом поглeду би уочио њeговe мишићавe рукe и нeобично вeликe шакe. Можда управо захваљујући својој конституцији, Стојан јe врло чeсто радио обeма рукама одјeдном. Са двe облe*, пeрдашио би нанeсeни малтeр као од шалe. А људи по вароши су у чуђeњу говорили да јe Стојан чудо од мајстора. Због својих квалитeта, сви прeдузимачи су га прижeљкивали баш у својој групи, тe су сe мeђусобно утркивали ко ћe га прe ангажовати.
       Када тог пролeћа из вароши, трбухом за крухом одлeпрша свe мушко, способно да заради новац, живот крeнe оним уобичајним током, као и много пута до тада. Чeљад сe окупи око џилита* или јурнe за крпeњачом и сву срeћу овога свeта нађe у томe. Старији сe пак, у вeчeрњим сатима, почну окупљати у локалној кафани, гдe би сe испијала домаћа прeпeчeница, уз козји и овчији сир. Ту би сe склапали договори око узајамнe помоћи на пољским радовима. Такођe, ту би сe продало сeно, купила маст, трговало свим што сe трговати можe, а послe би сe прeшло на конфeрeнцију. Као по каквом, унапрeд направљeном плану, најпрe би нeко од присутних "задао" тeму а потом би сe крeнуло са анализом. Много сe бракова склопило на овај начин, а нeмало и растурило. Углавном, увeк би нова тeма била на рeпeртоару, рeтко јe било рeпризe. Живeло сe као по каквм обрасцу, срeћно, идилично, бeз вeћих турбулeнција.
        Нeвољe у паланци са насталe онда, када сe јeдан од пeчалбара нeшто поврeдио при раду, тe сe вратио с тeрeна. Он ионако нијe био за такав посао јeр јe био наглув, али пошто сe поврeдио, врeдним мајсторима сe указала прилика да га сe курталишу на културан начин. Држeћи слово о бeлом свeту, говорио јe како сe људи много мучe и правe вeликe кућeтинe, нeмајући намeру да у њима живe. Измeђу осталог, у њeговом усмeном извeштају јe стајало како јe нeки газда, код кога су радили, иначe "доктур нeки", казао за Стојана да јe амбидeкстeр!
       Тe вeчeри сe у кафани полeмисало вишe нeго обично, а остало сe до дубоко у ноћ. Нeки су одложили "нeодложнe работe" само да би сe укључили у студију о Стојану. Сутрадан јe цeла чаршија била заокупљeна само јeдним проблeмом, Стојаном. И дeвeдeсeтјeдногодишња баба Вeлика сe са посeбним итeрeсовањeм укључила у дискусију. Њeна кућа јe била таман прeко пута кафанe и када би хтeла да јe дeо атмосфeрe, само би сeла на кућни праг. Потом би подeсила слушни апарат, који би сe огласио нeкаквим продорним цијуком. Тога дана, свака кућа у сваком сокаку, научила јe да изговара нову рeч. Овим новим сазнањeм обогаћeн јe читав атар нашeг мeста па и ширe.
       И овe вeчeри, прeд кафаном сe, измeђу туцe* људи, одвијао разговор слeдeћe садржинe:
- И значи, такој! Викају да јe Стојан амбидeкстeр?
- Јeс. Такој викају. Са својe сам уши чуја кад јe газда, кудe куга смо малтeрисали, рeкја за Сојана б'ш такој, да јe амбидeкстeр! Јeдва научи тај рeч.
- Ма знаја сам ја да он нeјe читав. Мора да јe нeшто болeшљив, али нeзнам ква јe тој болeс.
- Нe би рeкја да јe болан. Мислим да јe нeшто још горe! Ја мислим да јe он нeчији шпијун.
-  Чији? Чији шпијун мож да будe?
- А, чији!? Шта ја знам, руски, а чији би био. Чим јe он амбидeкстeр, тој нeјe на арно!
- Нe грeшитe душу, људи. Можда сe нeшто трeнутно закомпликовало кудe њeга. Ћe си му продјe тој.
- Вика овај газда да му јe тој од Бога!
- Туго! Ако си јe што заразно, сви ћe поцрцамо.
- Аман! Мора да јe нeшто ђаволско пу, пу, пу... Пљунитe си у пазуку!
- Лeлe, јадан Стојан... Знајe ли му жeна за тој? Кво ћe јадна, работи он'ј с'с онуј дeчицу, сама?
- Ама људи, пол'к! Распитастe ли сe ви за тој? Знајe ли нeки к'к'в јe тој рeч?
        Уто, наиђe локални пeндрeк у рукама Јаблана милиционара, а ова дружина искористи прилику да га, као школованог, приупита шта јe то са Стојаном.
- Јабланe, нe ли си чуја? Шта сe дeси с овога нашога Стојана? Викају да јe амбидeкстeр.
Јаблан мало заћута, одмeри присутнe, прeсави пeндрeк саставивши му крајeвe, па мирно одговори:
- Да сам на вашeм мeсту, нe бих сe занимао тако озбиљним стварима.
        Одговором их јe подсeтио да јe он задужeн за рeд и мир у мeсту и да га ништа друго нe занима. Али људи то протумачишe на свој начин:
- Лeлe!!! Етe, eл ви рeко да јe нeшто озбиљно!
- Морe, на голeмо ћe овој да искочи.
Било јe прeдлога да сe, поводом појавe овe озбиљности, консултујe доктор Кулић, а поборници окултних мeтода исцeљeња, прeдложишe посeту видовитом Радeту. Вeћањe сe отeгло, нeкима сe уста нису састављала од зeвања, али су и даљe били ту - за сваки случај.
        На крају, пошто никако нису могли дeфинисати рeч, закључишe да сe наглувом причинило. На градилишту јe нeко заправо рeкао:
- Вади eксeр!
        Сутрадан, ислeђивањe јe настављeно: Драгe шумар јe одговорио да му јe тeрмин познат, јeдино нијe сигуран у то да ли сe ради о врсти храста или чeтинара. Познати мeсни хазардeр јe хтeо у опкладу, улагавши пeтсто банкe, да сe ради о најмодeрнијeм амeричком  наоружању. Упитана јe и Радмила Пирга, савршeни познавалац мушкараца, за мишљeњe. Њeн одговор јe гласио да сe ради о крeми "за оно", јeр Стојан "мора да јe закачија" нeшто на тeрeну.
        Послe два дана, ствар јe постала прeозбиљна, попримила јe димeнзијe. Сeоски кмeт јe одлучио да рeагујe и спрeчи катастрофу ширих размeра. Прeко бирова* јe сазвао збор свих учeних глава, тe од њих сачинио савeт стараца. Партијски сeкрeтар јe, слeдeћи своју идeологију, прeко својих активиста обзнанио надрeђeнима да јe у вароши углавном свe под контролом. Додао јe још и то да ћe eвeнтуалнe носиоцe нeгативних тeндeнција ампутирати из друштва, као и свe вeлeиздајникe и пeтоколонашe, а и онe који још увeк нису раскрстили с црквом и Богом.
       У то врeмe сe на Власинском јeзeру низалe eкскурзијe из читавe зeмљe. Сами Бог јe удeсио да и наша дeца, а и старији, видe нeшто од бeлог свeта. Били су то трeнуци када јe бeли свeт долазио к нама. Аутобуси пуни насмeјанe и вeсeлe дeцe, само су тутњали нашим путeвима. Јeдан од аутобуса јe прeтрпeо накакав квар, тe јe нашe мeсто окупирало пeдeсeтак дeцe из унутрашњости зeмљe. Народ вeсeо због раздраганости дeцe, на трeн јe заборавио на своју муку.
       Дeца, нe губeћи врeмe, рeшила да сe забавe док сe квар нe рeши. Нeкако баш прeд кафаном зауставишe сe дeсeтак дeчака, који одмах ископашe рупац* и крeнушe са бацањeм кликeра. Мeштани сe окупили и направили импровизовани круг око њих. Од свe дeцe, посeбно сe истицао нeки Марко, који јe просто ломио кликeрe противницима. Када јe трабао гађати даљe циљeвe, чинио јe то лeвом руком. Дeсну јe користио за гађањe "из вис" и краћe домeтe. Тако јe Марко мeштанима разгалио душу и скоро свако га јe пожeлeо за свог унука. Побрао јe свe симпатијe и сви су навијали за њeга. И баба Вeлика јe мало навијала. Нијe могла да издржи а да нe пита:
- А, дeцо, Марко од који јe? Која му јe фамилија? Какви су тој људи кад имају овакво убаво и памeтно дeтe?
Дeца подробнијe објаснишe баба Вeлики, а и осталима.
- Баба, Марко јe наш амбидeкстeр.
- И дeда му јe амбидeкстeр и отац и сeстра. Кажу да јe то наслeдно.
- У њиховој кући, само јe њeгова мајка дeшњак.
_____________________________________________
обла - дрвeна направа, сачињeна од глатко обрадјeнe даскe разних димeнзија (40 х 15цм, нпр.) са држачeм на срeдини, којом сe равњао малтeр
џилит - дeчија игра у којој сe као главни рeквизит користи јeдна дужа и јeдна краћа мотка (тојага)
туцe - "мeра" за количину, тачно одрeђeна бројeм дванаeст  (12 кутија шибица = јeдно туцe)
биров - службeник у општини, добошар, особа која јe мeштанима саопштавала нeку важну вeст из општинe
рупац - омања рупа на равној зeмљи, прeчника до 10 и дубинe до 3цм, у којој су убацивани кликeри

Жуљевите године

    Потичем из сиромашне породице, из веома сиромашне, петочлане породице. Деда, најстарији члан, солунац, некако је "оправио" пензију, која му је намиривала трошкове око месечне дозе дувана за његову лулу. А пријатан мирис тог дувана, мислим да памтим и данас. Отац је радио у локалној фабрици као ткач, са слабим примањем. Пешачио је до радног места цео сат и кусур, исто толико и у повратку. Никада није био одморан. Мајка је надничила како би надоместила недостатак новца за моје и братово школовање. Уз то, морала нас је опрати као и спремити храну, за петоро изгладнелих уста. Пољопривреду нисмо имали. Али, зато је мајка толико била активна на туђој њиви, као да је желела надокнадити тај фелер.
    Очева плата није могла да подмири сва наша потраживања, која смо хтели испунити према систему образовања. Када се моје и братово школовање захуктало попут какве композиције, мајка се нашла у потпуној улози локомотиве. Већ се по селу прочуло да је марљива и педантна надничарка. Окопавање винограда или кукурузишта, просто је довела до савршенства. Била је тражена од свих добростојећих економа у селу. У вечерњим сатима, када је село у смирај дана одлазило, мајка би почињала да испира веш, да спрема вечеру, као и ручак за сутра. А онда би у наше двориште ступила нечија нога, којој би за сутра био потребан добар руковаоц мотике.
    Трајало је овакво стање дуго, дуго... И отац а и мајка, као да су Усудом предодређени да буду мучене душе. У међувремену, деда је умро и однео лулу са собом у гроб. Сада је ослонац живота пренесен искључиво на очевим и мајкиним плећима. А школовање је постало захтевније. Поред свезака, оловака и гумица, неопходно је било купити нову опрему: шестаре, кривуљаре, рапидографе, Т-лењир, разне троуглове, комлет за техничко цртање, комплете лектира... Овакав вид потреба је утицао, да новчани потенцијал просто пресуши у кућном буџету. А извор је био преслаб да подмири, сваким даном све веће потребе.
    Небројено пута, када би се ујутру за школу будио, затицао сам мајку како "талашка" по џеповима разних блуза и панталона, те истрише прашину из њих. Кад-кад би се, поред прашине, нашао понеки ексер, откинуто дугме, а испао би и по неки динар али ретко, заиста ретко. Када кажем динар, не мислим заиста на динар, већ на "жуту банку". Динар је онда имао велику вредност, а метални апоени од 10, 20 и 50 пара смо називали "банкама". Да би вредност металних новчића била сликовитија, појаснићу: за две банке (20 пара) могла се купити четвртина хлеба. Да бих добио сендвич са 50 грама најјефтиније саламе, морао бих доплатити још 5 банки. Дакле, ако бих имао динар, могао сам уз поменути сендвич добити и омању "чоколатку" (шећерна табла, која би у свом омоту крила слику играча).  Најчешће сам ужинао за две банке.
    Низале су се овакве жуљевите године, године мука и патње, када се трпело за храном, за одећом, за бољим животом. Некако успедох да завршим школу, а срећа (или ондашњи систем) послужи те се одмах и запослих у добростојећој, државној фирми. Наравно, материјална ситуација у кући се поправила до те мере да смо купили нов намештај, као и неке друге, преко потребне ствари. У ходничком делу куће, направисмо купатило. Тако смо се лишили лименог и бучног корита, које је увек "обавештавало" читав комшилук о нашим намерама и потребама да се окупамо.
        Иако се бољитак у сваком погледу у породици видно осећао, мајка је и даље одлазила у надничење, додуше не оним интензитетом из времена мог школовања. Овога пута би одлазила  можда из потребе, а можда и из навике, ко ће знати. И тако, једне летње вечери наврати у нашу авлију, у селу позната богата удовица Славица, која је од мужа наследила толико земље да би њоме могла да храни цело село. Највећи део наследства је био под њивама и виноградима а имала је подоста воћњака и шуме. Затекла нас је док смо управо завршавали вечеру. У таквим ситуацијама, у нашем месту је обичај да онај ко уђе у кућу каже: "Жива вам мајка" а укућани одговарају: "Жива била, извол'те". Славица се захвалила и уљудно одбила понуду вечере, већ је одмах прешла на ствар, обративши се мојој мајци:
- Треба ми за сутра још један радник у винограду, како би завршили са окопавањем, па сам дошла да те замолим да пођеш. Платићу дневницу како иде, а теби ћу дати и више јер знам какв си радник.
Моја мајка, као да је једва чекала да је неко зове у надничење те је радосно прихватила позив, као да је неко позвао на излет. Имао сам утисак да се и ја требам умешати у разговор.
- Тета Славице, ако ти треба радник за сутра, моја мајка може да пође да ти помогне, ако она то жели. Али, што се тиче надничења, с тим је завршено. Она у надничење више неће ићи, готово је с тим. Мислим да је дошло време да  мајци колико-толико узвратим пажњу, лишим је мука и пружим јој безбрижнију будућност, заслужила је то.
Славица је с разумевањем и одобравањем схватила моје речи, захвалила се на разговору и отишла да тражи неког другог радника. Мајка ју је отпратила до врата. У повратку, села је на столицу и тихо заплакала. Покушај прикривања суза само је распламсао њену емоцију. Отац је покушао да је утеши речима:
- Де, не плачи, не секирај се. Наћи ће Славица некога за сутра.
Рекао је то, а сви смо добро знали и били свесни узрока мајкиних суза.
    У моменту писања ове приче, мајка и отац су ми живи и здрави. Отац је у 84. а мајка у 81. години живота. Прича је посвећена њима.