Ništa bitnije

- Ti, kao nešto pišeš?

- Pišem, - rekoh, pomalo stidljivo, izgovorivši ovo "i"  kao da ga u reči ima dva puta.

- A, o čemu ti pišeš? Šta te inspiriše? Koje teme su zastupljene i obradjene u tvojim tekstovima? Imaš li kakve koristi od pisanja? Je li to knjiga u najavi? 

        Odjednom se slila bujica pitanja ka meni da mi je praktično namentnut izazov, na koje pitanje ću pre dati odgovor. Po kom principu sam odgovorio, ne znam ni sam.

- Pišem o bedi, prostakluku, nepromišljenosti, kukavičluku... o ponižavanju svetinja, ličnosti. Pišem o onome što me okružuje. Ništa bitnije.

- Ali, ti nisi "okićen" pobrojanim pridevima, tebe lično nijedan od njih ne dotiče. 

- Ti ne bi trebao da se žališ. 

- 'Ajde, ne huli na Boga uzalud. 

- Ne diraj lava dok spava. 

- Ma, ne čačkaj mečku!

        Ovako nekako se odvijao razgovor izmedju mene, nebitnog autora ovih redova, i lepeze mojih sagovornika, koju čine svi, od ponosnih seljaka do raspojasanih seljačina. Bilo je i onih koji su mi govorili kako nisam "komplimentan" da pišem o tako važnim i golemim stvarima. 

        Šta da odgovoriš ljubopitljivim ljudima a da ne ostaviš utisak naduvenka koji se eto, latio pera. Da ipak, odgovorom zadovoljiš njihovu znatiželju i ljubomoru. Da rečitošću preduprediš njihovo sledeće pitanje, koje neće biti snishodljivo ne prema meni, već snishodljivo prema temi, koja se našla na repertoaru. Na kraju, da izbegneš savete kojih su im puna usta.

        - Ljudi moji, pišem o opštim stvarima koje se svih nas tiču. Možda, kao što neko reče, lično nisam okićen pobrojanim atributima, ali na jedan posredan način jesam, kao i svi vi. To, jesam li "komplimentan" za pisanje, ne treba da bude sporno. Kompentenciju mi obezbedjuju moje godine, moje žiće sa vama, moje iskustvo sa životom i odnos sa ljudima. 

        Pre neki dan sam se zadržao u mom selu do kasnih sati. Kada je sunce završavalo svoj radni dan, počelo je da gasi svoj fenjer i potom otišlo na počinak. Svoje radno mesto ustupilo je martovskoj, vlažnoj i prohladnoj noći. Našao sam se u toj noći sam sa sobom i zurio u prazninu, u daljinu. Moja kuća, kao što znate, nalazi se povrh brda pa se od nje vide naša sela, Kovačeva Bara i Velika Sejanica, kao i susedna, Dadince, Gradište, Jastrebac. Ono što mi je nateralo suzu u oku je tama koju sam video i tišina koju sam čuo. 
        Ne tako davno, sela su nam bila osvetljena svetlima sa samih kuća, a ne uličnim sijalicama. Tamo gde su nekada s kuća bleštala svetla, sada caruje tmina poput one, u delu našeg Mlečnog puta, gde nema nijedne zvezde. Utihnuo je lavež pasa, kao i ostali seoski zvukovi: kokodakanje, kukurikanje, blejanje, meketanje, gakanje... Nema torokanja kola sa kravljim zapregama. Nema više ni žamora ljudi, nema dečijeg plača, nema dečije graje. Nema leleka ni kuknjave, više nema ni ko da umre.

        Eto, o takvim temama pišem. I džaba sam se ja "snašao" ili ti Zorane, ili ti Nešo. Kažite mi kada i gde ste sreli trudnu ženu! Lelejke su davno prestale da krase ledja mladih majki. Kada ste se poslednji put grohotom nasmejali, onako do suza? Pamtite li kada ste bili veseli, raspoložni za šalu, igru. Koji osećaj preovladava u vama, osećaj zadovoljstva, ispunjenosti, ushićenja, topline... ili osećaj nesigurnosti, nervoze, napetosti i stalnog iščekivanja i strahovanja od neizvesnosti? Da li vas svakodnevno proganja poriv da nekom "odušite", da se istresete, da nekome jebete mater?! Da li vam padne na um da dignete ruke od svega i odete u materinu? Ili da dignete ruku na sebe? Hajde, da vas čujem.
        - Dobro, ali nije sve tako crno. Evo, ima tu nekih penzionera, pa... Poneko obradjuje zemlju, a ima i  par zaposlenih... - Neki od prisutnih, težili su da se uključe u razgovor, tek da im se usta ne bi ugorčala od ćutanja. Hteli bi i oni nešto kasti, ali poimanje i shvatanje surovosti savremenog života im ote reč iz grla. Osta reč neprosipana, neiskazana, neiskvarena, neizabena. Osta zgrčena tu u grlu, na pola puta.

        - Tako je, ljudi, ima penzionera. Mislite, treba da se radujemo, je li? Nema mesta i razloga za naročitim radovanjem. Naprotiv! Žalosno je to što naša deca nikada neće saznati šta je penzija, uopšte. Neće znati ni šta je radni staž, minuli rad, trinaesta plata, regres, topli obrok, godišnji odmor... "Poneko obradjuje zemlju"!? Čujete li sebe? "Poneko"! Da li je dovoljno da poneko obradjuje zemlju? "Ima par zaposlenih"... Par ljudi  zaposlenih na sedamsto duša u selu, šta je to do mačiji kašalj, pirova pobeda, medvedja usluga. A i od tih sedamstotina pomenutih, bar dve trećine je raštrkano po belosvetskim varošima u potrazi za lagodom. Zar okosnicu seoskog društva treba da predstavljaju nekoliko penzionera, poneki zemljodelac i par zaposlenih? Jadno je takvo društvo. Tužno i čemerno, a sve ovo izrečeno, ima jedno ime: beda. Ali bedu ne predstavlja samo nemaština, već i neznanje, i boleština, i lenjost, i taština, kao i svi ostali epiteti, u početku priče izrečeni. Bedu čini i naše nepregnuće da nešto promenimo na bolje, a ni potonja vlast se nije "prekršila" oko seljaka, osim kada treba da se ubere porez. 

        Kao što i sami vidite, inspiracija buja na svakom koraku, a šta ću postići pisanjem, druga je to priča, posebno pakovanje, drugi padež. Jer, kao što rekoh, pišem ništa bitnije!

Slika: Ljuljka ili lelejka