Кочебарски

     Изван села, где се ливаде и њиве додирују са ободом шуме, пред собом је имао одличан преглед на већи део околине. Био је у полулежећем положају на трави, ослоњен о лактове и савијеним ногама у коленима с тим што је десна била пребачена преко леве. Десном ногом је чинио покрете горе-доле и звиждао неку, само њему познату мелодију. Уживао је у погледу на крајолик околиша, природу и њеном мирису. Пред њим се простирала ливада чија се површина полако, под косином и благим падом, утапала у шумом обраслу парцелу. 

- Шта радиш, Драшко?

- "Дледам тато лади тлава, бута и дулум, све у туп" - (Гледам како ради трава, буква и горун, све у куп - све одједном).
     Драшко, Драгољуб Стојковић из села Ковачева Бара (удаљено око 5 км од Грделице), био је један од четворо деце, оца Стојадина и мајке Ђурђе, рођен 1928. у свом месту. Служио је војску у трајању од два месеца у месту Кучево - "Тучево", како је и сам говорио.

     Драшко је био, како се данас каже, особа са посебним потребама. Уз то, имао је и говорну ману - није могао сва слова чисто изговарати. Био је бескућник, спавао је у плевњи свога брата и то на слами. И лети и зими, покривао се подераним јорганом без навлаке. Кадгод би у селу некоме затребала каква физичка активност на пољопривредним радовима, био би позван Драшко или Дракша. На оба имена се једнако одазивао јер га по крштеном имену нико није звао. Радио је за чашицу ракије или вина, за парче хлеба, за штури оброк... Они осетљивији домаћини би га нахранили оним што су и за себе спремили. Нека друга врста људи, удостојила би га храном од јуче. Он се није жалио, а и коме би? Његов брат је бољу храну давао свом Бељи него Драшку.

- Милчо бре, зашто се грешиш са братом? Ти свог пса боље храниш.

- Беља ми чува кућу а овај би је растурио кад би могао.

     У то време, Дракша је био синоним за сеоске лошотије и неваљалости. И у суседним селима је често помињан када је требало критиковати некога ко је неписмен, нечист, пијан, лошег карактера...  

- Драшко кочебарски - говорили би неки онима које су желели да омаловаже, понизе, повреде. ("кочебарски" - присвојни придев од властитог имена села Ковачева Бара, јер је некако незгодно било изговорити "ковачевобарски" па су пакосници користили скраћену верзију).

     У ствари, ништа са тог списка поганости није било присутно у Драгољубу - Дракши. Он је био мирољубив, питом, добричина... Једина негативност која би му се могла приписати је нечистоћа. У летњем периоду се могао окупати у реци или потоку, што је и чинио. У зимском периоду увек је заударао на устајали зној. А волео је природу изнад свега. С пролећа, када се јави прва вегетација, откинуо би један цвет љубичице и мирисао га. На питање шта ради, одговорио би с осмехом: "Миритем маду јубиту" (Миришем младу љубичицу). 

     Сећам се, да му је једна жена у шали рекла како је кидањем цвета зумбула убио сами цвет. Услед тог сазнања, тужно гледајући откинути цвет, Дракши су потекле сузе. Неваљала деца су га зачикавала, чак и гађала каменчићима. Једном га је повећи каменчић погодио у чело и раскрварио га. Не верујем да га је повреда нарочито болела али, плашио се крви! Никада у животу нисам чуо тужније плакање. Од тог његовог плакања, распалакала су се и нека деца, гледајући га онако немоћног, очајног, потиштеног и жалосног. Ни неки одрасли нису према њему имали разумевања, било је људи који су уживали у томе да га "надмудре". Наиме, безосећајни Тонча је своју злурадост и пакост исказао према Дракши када му је у чаши, место вина, налио расол (расоница). 

     У летњем периоду ноћи би проводио под ведрим небом. Током дана, често би заспао на трави, под неком хладовином. Љубиша, дечак наших година, често га је из оваквог сна будио поливајући му главу хладном водом. И опет, разобличени плач сиротог Дракше, разобличио би и најтврђа срца нормалних и емотивних људи.

     Није се женио никада, и нико никада није сазнао да ли је Драшко икада осетио мекоћу и мирис женског тела, као ни влажност и топлину женске утробе. Своју младост и дане рада, провео је по туђим њивама, ливадама, виноградима, баштама. Арчио је своје време по свом нахођењу, по свом аршину. Никада никоме дужан остао није, никада се никоме замерио није и увек у уверењу да природа ради свој посао. Ми, деца из места, били смо убеђени да Драшко никада није ни био млад, да никада није био у пубертету, да није маштао попут својих вршњака о животу, о девојкама...

     Умро је у природи половином фебруара, на дан Сретења, 1983. Нашли су га згрченог од зиме у њиви надомак села. Поред смрзнуте руке, на промрзлој земљи, почивао је цвет висибабе. Природу је волео, њој се и предао, даровао јој свој живот. 

     Иако је био сам, без рода и порода, без другара и пријатеља, ипак се на сахрани окупило доста људи. Очигледно, природа је дошла на његову сахрану: леп, сунчан дан и невероватно топао за месец фебруар. Сунце као да је желело да га огреје пред сам укоп. Управо на ову тему се одвијао разговор међу присутнима, баш у моменту када су грудве земље, помешане са зрацима сунца, почеле да падају на сандук. И тада, многе очи засузише, ко ће знати из ког разлога. Можда зато што никоме у животу ништа нажао учинио није, можда зато што је био пример скромности и једноставности, поштења и оличења човечности. Неко ће рећи да је умро у беди, али та беда, то је било његово све и свја. Пре ће бити да је жалост била резултат сазнања да нема више једног човека, Драшка Кочебарског.