Свадба

     Широм Србије, свадбена весеља се одигравају на сличан начин, разлике у обичајима су незнатне. У овом тексту се нећу бавити начином свадбеног чина из садашњих времена, јер се пред најездом богатих, поприлично одступило од традиционалног начина свадбовања. Овде ћу описати  начин на који се свадбена церемонија одвијала током седамдесетих година прошлога века, јер сам и сам ондашњи свадбени савременик био. У нашем, јужном крају Србије, свадба је била празник, не само за оне који су удавали или женили, већ за за цело село. Опис ћу дати у садашњем времену, презенту. Напомињем да се обичаји, у мањој мери, разликују од места до места, али суштина је свуда иста.

 - прво поглавље - Припреме

     Небитно да ли се ради о удаји или женидби, припреме за свадбу су сличне. С обзиром на то да је главни догађај у недељу, са прикупљањем столова и клупа по селу, креће се већ у четвртак. Опет, небитно да ли се весеље прави у бараци, шатри или самој кући, морају се ангажовати послужитељи, углавном окретни и трезвени момци који ће сами направити организацију послужења. Такође, ангажује се искусни кувар, коме се саопштава број очекиваних гостију а он домаћину доставља списак свих потребних намирница за припрему хране. Упоредо с тим, младожења именује кондирџију (обично, то бива неки његов добар друг или пријатељ), који има задатак да позове одабране госте. У кондир (буклија), који је окићен свежим цвећем и папирним новчаницама, сипа се најбоља домаћинова ракија, а кондирџији се направи и преда списак оних које ће звати за свадбу. Он одлази код одабране породице и каже: "Имате поздравље "од тог и тог" домаћина да будете гости на свадби његовог сина, која ће бити у недељу". Позвани узима кондир, прекрсти се, отпије гутљај ракије и благослови весеље речима: "Хвала на позиву, нека му је све живо и здраво, нек му је срећно весеље и зелени венци". Буклија креће са позивом гостију и до недељу дана пре свадбе. Кума у сватове позива лично младожења и његов отац.

     За то време, док кондирџија редом позива госте, у обе слављеничке куће, окупе се девојке из села и крену са плетењем венаца од бршљана и сезонског цвећа, како би украсиле све што се украсити може: капија, ограда, кућа, прозори, врата... Плетење венаца обавезно прати певање младалачких и, за ту прилику, пригодних песама које из грла девојака врло весело звуче. На младожењиној кући се на ударном месту налепе или закуцају почетна слова имена младе и младожење, направљена од шарених папира. Изнад сваког прозора и сваких врата, окаче се мали венчићи, уплетени у кружиће. 

     Упоредо са овим пословима, младожења, или неко од његових укућана, одлазе да обезбеде музику а то обично бива неки оркестар блех музике. Саопштава им датум свадбе и даје им капару. Такође, младожења одабира једног од својих добрих другара који ће носити синију. Синијом се зове окићена повећа тепсија на којој се пажљиво и искусном руком ређају поклони и венчаница за младу. Преко ње, на синију се поставља доњи веш, вео, рукавице, чарапе, ципеле или сандале, као и накит: минђуше, прстен, огрлица, наруквица и, као круна свега, венчани букет или бидермајер, са (најчешће) белим ружама, које симболишу невиност.

     У току ових припрема, обезбеђује се и рабаџија, који ће довести младине дарове у нови дом. Он за ту прилику посебно припрема своја, рабаџијска кола, украшава их што боље зна и уме, а украшава и своју запрегу, краве или волове. 

- друго поглавље - Момачко, девојачко вече 

     У суботу поподне, дан уочи одласка по младу, момак (младожења) окупља своје друштво са којима се дружи уз мезе и пиће. Наравно, то за њега значи да ће од сутра бити недоступан својим другарима за друштво, с обзиром на то да га чекају брачне и домаћинске обавезе. Док траје весеље и дружење, он одабира неког од својих другара за побратима тј. старог свата (ако то раније није већ учинио), те му то и саопштава. Том приликом се они "братиме" што значи да ће му тај друг бити други сведок на венчању. Чин братимљења је различит од места до места, али један од начина је испијање чаше вина "преко руке" тј. обојица подигну чаше у висини главе, онда пруже руке ка оном другом, не би ли се руке међусобно обухватиле, и свако испија своју чашу до дна. То чине и по неколико пута у току вечери, а после тога им се придружују и остали момци. Такође, будућа млада органиже девојачко вече у својој кући са својим другарицама. То вече за младу и младожењу означава крај њиховом слободном начину живота.

- треће поглавље - Припрема за одлазак по младу 

     Недеља је. У кући младожење, у јутарњим сатима стиже музика и почиње весеље. Најпре будући свекар и свекрва новцем оките музиканте, затим поведу коло те им се придруже и комшије. Неко време траје весеље а онда се органиже одлазак по кума, ако је из истог места. Ако није мештанин, онда се кум дочекује сусретом на неком уговореном месту, мало удаљеном од куће младожење. По кума се одлази тако што на челу колоне иде кондирџија, за њим иде младожења, његова браћа, сестре, а на крају оркестар који све време свира свадбарске песме. При сусрету, најпре кондирџија даје конрир с ракијом куму, који благосиља весеље. Потом се момак позрдавља и љуби са кумом, кумицом и са кумовским. Кумовским се називају они које је кум повео са собом, а то обично буду кумови браћа, сестре, блиски пријатељи. Заједно, са кумовском свитом, долази се у кућу младожење. Потом се кум смешта на свечано место, за посебно опремљеним столом тако што најпре седа кум, до њега кума (кумица), затим остали из кумовске пратње (свите). Исти поступак се понавља и у дочеку побратима, који се смешта десно од кума. Најпре до кума седа стари сват (старојко) тј. побратим, затим побратимка, па онда и побратимска пратња. И кум и побратим на свадбу доносе по једно печено прасе на ражњу а кума и старосватица доносе торте.. Након смештаја сватова, испед гостију се сервирају салате, јела, пиће, слаткиши... Музикантима се такође сервира храна и све остало што пожеле од јела и пића. 

     Након закуске, органиже се одлазак по младу. Из дворишта младожење најпре излази кондирџија, за њим, момчић с окићеном синијом, коју носи на глави, придржавајући је рукама, потом кум и побратим са својима, младожења са родитељима, блиски рођаци (ујаци, ујне, стричеви, стрине, тече, тетке...), затим рабаџија са окићеним колима, за свима њима музиканти свирају, те је читава колона прожета весељем. Међу сватовима је један младожењин друг, који бива задужен за ношење пушке. Овако формирана колона назива се китком а чланови китке сватовима, који одлазе ка младиној кући. Ово није било тешко изводљиво, јер су се у то време бракови склапали између младих из истог или, евентуално, из суседног села. Како се поворка креће кроз село, тако мештани излазе из својих кућа и својим присуством увеличавају цео догађај. Исти такав шпалир радозналих и веселих лица, дочекује китку надомак младиног дома.

- четврто поглавље - Прошење младе 

     За све то време, док се у младожењиној кући одвијала оваква припрема и весеље, у младиној кући, девојке из села су се скупиле око младе те је дотеривале на разне начине; једне су биле задужене за нокте, друге за фризуру, треће за шминку... а сва та активност назива се чешљанком. Такође, и у младиној кући се орила музика, и све је било спремно за дочек сватова. Млада је већ одредила који брат ће је "чувати", која ће девојка преузети синију, ко ће бити "стражар" и дојавити долазак сватова. Такође, најхрарији момак би се попео на неко оближње дрво где би завезао јабуку. 

     Како су се сватови приближавали младиној кући, крећући се кроз шпалир људи, напетост је расла. Младожења је напуштао сватове и тежио да се неопажен прикраде младиној кући, не би ли је "украо". Но, зато је служио "стражар" који би одмах узбунио укућане да младожења не дође до младе преко прозора или какве друге згоде, и да избегне гађање јабуке и "куповину" младе. Чим би био примећен, морао би најпре да пушком гађа јабуку и тиме докаже, да је способан да чува и заштити своју будућу заручницу а и породицу. Потом долази до врата где га чека "чувар" који је тражио откуп за младу. Била би ту и тешка пазарења а некада је то ишло врло лако. Најлакше буде када младожења извади повећи свежањ новчаница и каже: "Узми сам колико мислиш да вреди твоја сестра, али знај да не узимаш од мене већ од ње". Онда би "стражар" узео симболичну суму новца и пропустио младожењу да уђе код младе да је запроси. За то време, сватови су већ пристигли у двориште младиних родитеља, а девојка која је требала узети синију, морала је преузети на главу и том приликом би је момак пољубио, ако је био вешт. Девојка је потом уносила синију у кућу где би младој, са осталим девојкама, облачиле све са синије, да би на крају ишао накит и вео на главу.

     Упоредо са овим дешавањем, китка долази у младине дворове. На капији, девојке ките сватове, качећи им свадбене цветиће на грудима, а ови то плаћају. Музичарима прикачују на њиховој одећи по један пешкир, тако што га у висини рамена причвршћују иглом. Младожењина музика ту престаје да свира а сватове дочекује младина музика, обично бива сачињена од две хармонике, контрабаса, гитаре, саксофона или кларинета, а ритам им обезбеђује тупан (тапан или гоч). Домаћин и домаћица дочекују своје будуће пријатеље и остале сватове, те крећу у коло. Музикантима се новцем ките инструменти, док се коло игра извесно време. Потом домаћини уводе своје госте у одаје, где је све спремно за традицију и обичај који предстоји. Након седања за столовима и послужења разних ђаконија, све време уз музику, све је спремно за церемонију у којој ће се две породице пријатељити. Будући пријатељи, родитељи младе и младожење, седају за истим столом једни наспрам других. Том приликом свако даје своју ракију, унакрсно. Будући свекар даје ракију свом будућем пријатељу, потом даје будућој прији. Младин отац то исто чини а потом се у давање ракије укључују мајке младих. Прекрсте се пре испијања гутљаја ракије и благослове прошевину. Такође, у чину пријатељења, будућа свекрва и младина мајка ваде из недра марамице у којима је кухињска со. Со се помеша, а потом подели и свака од њих ће у наредним данима месити хлеб, стављајући у тесто управо ту со. Овај чин представља тежњу да се будући младенци слажу у браку а такође и пријатељи да живе у слози и међусобно испомажу у животним искушењима. 

     Док траје све ово, девојке су у посебној соби, младој обукле венчаницу и припремиле је за прво виђење са будућим супругом. Пре изласка младе из собе, девојке јој преко венчанице везују црвен конац око струка а затим га кидају. Верује се да ако га лако покидају, млада ће имати лак порођај. Сада младожења девојкама мора платити за њихов труд и оне онда изводе младу пред њим, он јој нуди бурму и проси је. Она се мало као мисли и отеже са одговором, да би на крају пружила руку, како би јој младожења навукао бурму на прст. Друга група девојака пак почиње са набацивањем дарова на кола, оних дарова које је млада спремила за свог свекра и свекрву, за кума и побратима, као и за најближе родове, како своје тако и младожењине фамилије. На кола се најпре постављају ткане черге, разни везени чаршави, те читава палета везених гарнитура и миљеа, разно плетиво, углавном, све израђено ручним радом младе. На крају се поставља разно сезонско цвеће као украс свих дарова. Свекрва прегледа окићена кола и, ако је задовољна (а мора бити), плаћа девојкама за њихову уметност.

     Сви ови обичаји, праћени општим весељем, достижу свој врхунац када брат изводи младу и предаје је мадожењи. У тим тренуцима се пуца из пушака, а сами чин напуштања свог бишег дома, у младој невести обично помеша осећања па се деси да дође и до суза, које се на вешт начин прикрију. Наравно, нико у том моменту не може бити равнодушан, свако тај тренутак доживи на свој начин. Млада том приликом, окренута леђима окупљеној групи девојака, баца преко главе свадбени букет (бидермајер). Веровање је да ће се следећа девојка удати управо она, која успе да се избори и ухвати букет.

     Млада и младожења потом заведу коло у дворишту, а придруже им се сви који знају да играју. После тога се органиже одвођење младе тако што се на челу колоне, (која је сада богатија за једног члана), постави кондирџија, за њим иду млади, потом кум и стари сват, свекар и свекрва и остали сватови. Њих до капије испраћа једна музика а од капије музичку улогу преузима блех оркестар. Млада, током изласка из свог дворишта, не сме да се окрене уназад чак и ако је њени позивају. Окретање главе ка свом дому, по веровању, допринело би да деца личе на њену а никако на младожењину фамилију. Поворка одлази а у младином дому се органиже славље, постављају се столови, а јелом и пићем се служи свако ко је намерно или случајно присутан.

- пето поглавље - Долазак младе у нови дом 

     Сватови долазе у младожењин дом а свекрва својој снаји даје сито, у ком се налази жито, како би млада житом посипала сватове а сито бацила на кров куће. Верује се да, ако се сито задржи на крову, брак ће бити стабилан, здрав и плодан. Уколико сито падне, млада га може опет бацити, па чак и пребацити преко целог крова да падне с друге стране куће, чиме потврђује да је јака, здрава и спремна на брачне изазове. Постоји и обичај да младожења згази сито уколико падне с крова. Млада, у даљем току обичаја, медом маже горњи део улазних врата да јој живот у новој кући са будућим мужем буде сладак. Тек сада, младожења преноси младу преко прага (да га млада не гази) из поштовања према духовима предака, за које се верује да живе у прагу. Стари сват онда баца погачу, (коју свекрва за ту прилику меси), преко главе окупљеним момцима а они се боре да је улове и тиме прокрче себи пут ка женидби. Потом је кидају на ситне делове и деле сватовима (често се назива грабена погача). Кум увис баца ситан новац а дечурлија га сакупља радосно говорећи: "Куме, изгоре ти кеса". Онда у дворе приспевају кола са даровима, који се излажу рођацима и комшијама на гледаање. За то време у дворишту се игра коло и влада опште весеље, које траје извесно време.

     У одаје, бараку, шатру, уводе се сви сватови, где се кум и стари сват смештају на привилегованом месту а затим и остали сватови. Око смештаја гостију, задужени су такозвани слушачи или послуга, која ће се у даљем току свадбовања старати да гости буду услужени јелом и пићем. Често бива ангажовано и по десетак слушача унутар просторије а до њих послужење доносе "спољни момци", који га преузимају од сервирки и кувара. Пиће се преузима од подрумџије, кога пре свадбе именује домаћин куће и коме поверава цео подрум. 

     У међувремену, у весеље се укључује млада, која долази у пратњи младожење и прима дарове од свих сватова, поздрављајући се са сваким гостом. Затим она дарује свекра, свекрву, кума, старог свата, тетке, стичеве, ујке... У јеку весеља, млада поведе коло и то траје неко време, а након престанка играња, поставља се вечера. Музика престаје да свира, и чланови оркестра такође одлазе на вечеру. Послуга (слушачи) убрзо послужују салате, супу или белу чорбу, главна јела, печење, разно пиће, водећи рачуна о томе да не дође до веће паузе између два послужења. Као главна јела издвајају се свадбарски купус, гулаш, ћуфте у сафту, пуњене паприке, сарме, фаширане шницле... Након тога, поставља се прасеће и јагњеће печење а у много случајева се за свадбени ручак коље во. На овај начин, целокупно послужење вечере се одигра за нешто више од пола сата, након чека послуга води рачуна да ничија чаша на столу не буде празна. Посебна пажња се придаје старом свату, и њему се "угађа" више него било ком другом госту, а све из разлога што се куму више пажње посвећује приликом крштења деце. Побратим на свадби може да "зановета" (неки знају и да претерају у томе), да тражи да му се прави качамак, прже јаја, да затражи изворску воду, али све те његове досетке су у циљу да забави остале госте. Након вечере а у току весеља, доноси се свадбена торта, коју младенци заједно пресецају, што симболизује њихово заједништво у добру и злу.

     Свадбено весеље траје до касно у ноћ, а када кум пожели да крене кући са својом пратњом, њему се не дозвољава да хода по земљи, већ се доносе две столице те их он, са сваким новим кораком, наизменично помера и са њима излази из дворишта домаћина. Ако је кум мало више попио, у изласку му помажу сви који се нађу у његовој близини. Кумовску свиту обавезно до капије испраћа музика. Када побратим (старојко) пожели да крене кући, музика га испраћа понекад и до саме куће, ако то побратим зажели (и ако је из истог села). Уз музику, обавезно полазе слушачи, који иду испред побратима и носе разно пиће као и послужавнике пуне печења. Стари сват може на пола пута да зажели да "доручкује" те му се то и омогућава. Испраћајем побратима, у принципу, свадбено весеље се приводи крају у касним поноћним или раним јутарњим сатима.

- шесто поглавље - Одлазак младе по воду 

     Понедељак је, рано изјутра, млада устаје прва и метлом помете кућу. Потом буди свекрву која одлази у собу где су спавали млади, и узима чаршав те га износи и веша вани на канап, где се обично суши опран веш. Овим чином показује да је девојка у кућу ушла потпуно чиста (невина) и да према њој треба гајити сваки вид поштовања. Млада узима посуду за воду и у пратњи музике, креће на извор да у кућу донесе свежу воду. То приликом се обавезно пева песма: "Девојка је пошла у гору за воду". 

Девојка је пошла у гору за воду, 

воду да захвати, кући да се врати.

 

Сусрете је момче, па вели: "Девојче, 

ој, девојко, роде, дај ми мало воде!" 

Девојка је стала, па му воде дала, 

мало воде дала, па се покајала...

Негде око поднева, на свечани ручак долази младина родбина у госте праћена музиком. Наставља се с весељем и игранком до вечери па и дуже. Од сутра, млада постаје домаћица, супруга, мајка...

У наредним данима, млада ће упознати нов начин живота, нову родбину, нове комшије. А њиховој деци... е, деци ће наденути нова имена, ма како се она звала. За њу, деца ће се звати Писарче, Голупче, Мезимче, Медењаче, Ружица, Зечица, Пиленце...

Стеван и Веља

- Гледам те бре, Стеване, све време и не могу да те разумем. А, јок! Никако да ти похватам крајеве. И чудим се зашто ти, уопште, долазиш у кафану? Не пијеш, не пушиш, не интересују те жене, не занима те спорт, политика те не дотиче... само буљиш у те артије, пискараш нешто, ни сам не знаш шта. Да бар имаш неке користи од тог писања па да те човек разуме, да ти скине капу, да каже: "Е, свака му част!", овако... шта да кажем? Писаљкама си окићен к'о јелка за Нову годину, пун си папирима, човек не би могао да их за годину дана утроши у физиолошке потребе. Ја се баш буним, што ти уопште и носиш одећу на себи? Па, ти имаш толику количину папира, да с њим можеш себе бар неколико пута да огрнеш. У најхладнијим, зимским данима, да се увијеш у папир к'о ролна, не би хладноћу ни осетио. Не би, стопостотно! У рат тако да одеш, метак те не би пробио! Овако, гледам те, сав си се згрчио, спржољио, згужвао... Стегао си се к'о стеница, к'о две паре у џепу. Е, мој Стеване, кад ћеш живети ако не сада? И, ко си ти, заправо? Шта си ти? Неко пискарало, је ли? Ја, у ствари, не умем да те дефинишем. Ево, сад да ме неко пита: "Је ли Вељо, какав је Стеван, онако као човек, мислим...", ја не бих умео ни реч да проговорим. Ти си тако тајанствен, ма бре, изопачен си, разобличен. Моменат само, ево конобара. Конобар! Ало, конобар, дај још једну лозу за мене и... и дај још један чај за овог, нашег Теслу. Измислиће врелу воду на северном полу. Чај пијеш? Знаш ли ти који је месец, алооо!? Јули, еј, није децембар. Нормалан ли си ти, погубио си се скроз. Изгубио си осећај за време од толиког писања. Видиш, и сам не знаш да ли је лето или зима. А, да ниси можда болестан па пијеш чај? Ја га, вала, не пијем ни када сам болестан. Чим се прехладим, ударим расоницу и кисео купус и прехлада оде као да је није ни било. Или пак, дођем у кафану као човек и ољуштим пар лоза, презнојим се и шта ће ми чај? Е мој ти, чај пијеш и пишеш, пишеш... А знаш ли шта пишеш? Разумеш ли то што напишеш? Да знаш да си досадан с тим писањем. Баш си досадио људима, него неће нико да ти каже, из личне пристојности. Ма, боли тебе брига, важно да си увек свеже обријан, напудерисан, увек исте фризуре... чекај бре, како то одувек имаш исту фризуру? Шишаш ли се ти некада, расте ли теби коса. Ја, откако те знам, увек си имао исту фризуру. А за кога се тако пицаниш и гланцаш, жену немаш, једино... аа, можда имаш љубавницу? Имаш, је ли? Одавде, из нашег места или нека са стране, а? А, да ти њој не пишеш писмо, можда, је ли? Ха, ха, ха... па, човече, зови је телефоном, који мој пишеш писма. Можда јој пишеш песме!? Да нећеш можда серенаду да јој певаш под прозором? Е, мој песниче, прошла су времена поезије и романтике. Сад су ти емоције покопане, сахрањене. Дошло је модерно време, сада царује снага, новац, популарност... Ти ту не би имао никаве шансе с твојим писањем. Пишеш, само пишеш. Од твог писања, човек не може да дође до речи. Конобар, дај још једну лозу. За Теслу донеси једну ролну папира и чај... чај од кичице.

Празник жена који славе мушкарци

Поштоване припаднице лепшег и нежнијег пола, срећан и радостан нека вам је празник, Дан жена. 

Мада, у данашње време Дан жена, као празник је потпуно избанализован и као такав, прати неке нове модне трендове, праћене трошењем новца. 8. март има и шири смисао значења од даривања цвећа, бомбоњера и неких других шарених лажа, а истинска социјална једнакост између полова, тешко да ће икада бити остварена. Међутим, то нас не сме поколебати, да свом вољеном бићу, тога дана упутимо честитку, а током целе године јој поклањати пажњу и љубав.

Свим припадницама лепшег и нежнијег пола, нека је срећан празник. Будите лепе, радосне и поносне на себе јер, ВИ сте једине које поред улоге жене, можете бити МАЈКЕ!

A на основу онога што смо учили у школи, мало подсећање:
Овај празник је најпре почео да се прославља у Америци почетком прошлога века, када су се жене (као) избориле за већа права и једнакост са мушким делом популације. Потом је, преко Немице, Кларе Цеткин, празник почео да се слави и у Европи. Мислим да је Швајцарска последња држава у Европи, која је 8. март прихватила као празник жена. 

А онда... онда је, почетком осамдесетих прошлог века, покренут "програм" Еманципација жена, и све је отишло у... у Хондурас (како је у песми навео Балашевић)!

Да би апсурд био још интензивнији, додаћу и ово: тај дан мушкарци "славе" више од било којих других датума! Уосталом, наслов све говори.

Као што видимо, свако зло, дошло је са запада!

Изгубљена драга

Господо мила и драга, има ли трага 

можда је ту, негде међу вама, моја драга

ноћас сам је љубио, затим изгубио

ако је овде нема, отишла је преко прага

Признајем, био сам поспан и недоспан

снага посрнула од великог, дневног умора

те овим очајником сада, немир влада

у тражњи изгубљене драге, ето мене, смора

- Губитељу своје драге, речи су ти благе

ево, размишљамо, на бригу си и нас побудио

знај, ниси драгу изгубио док си је љубио

наћи ћеш своју драгу кад се будеш пробудио

Сродна душа

     Дивна је својим именом потпуно оправдавала свој изглед и свој карактер. Иако загазила у дубину четрдесетих година, многе девојке су јој могле позавидети на држању. Увек утегнута, дотерана, дискретно нашминкана, коса уредно одржавана, умерена и педантна у облачењу, одмерена у говору, и што је најбитније, увек са благим осмехом на лицу. Пар пута сам са њом разговарао. Приликом размене мишљења, док бих ја говорио, речи су излазиле из мојих уста. Међутим, када би она говорила, то је био театар. Речи су куљале из целог њеног бића. Она је говорила целим својим телом, рукама, лицем, мимиком, осмехом, али све дозирано, ништа претерано. Никада се није удавала, није могла пронаћи сродну душу, ваљда. Али, родила је једног сина ето, да настави своју лозу, те да има рода и порода. Син леп, на мајку, израстао у стаситог, крупног и високог младића, вероватно на оца.

     Често сам одлазио на обали оближње реке у риболов. Никада ништа нисам упецао, али волео сам да, седећи на столичици, држим штап на коме, у већини случајева, није било ни адекватног мамца а о улову да не причамо. Док су оближњи пецароши ужитак налазили у свакој уловљеној конзерви или пластичној кеси, ја сам уживао слушајући њихове приче, које су за причу. Међу осталим, страственим љубитељима купања црвића, глисти, ларви и других мамаца, за крај штапа се придржавао и мој другар, Небојша, Нецко Глиша. Тај ко је кумовао његовом надимку, сигурно је инспирацију за кумство нашао у "Чича-Глиши", лику, уз чије се цртање у 13 потеза, детету говориле следеће риме:

"Тачка, тачка,

положена, права,

готова је глава.

Танак врат

труп као сат.

Ноге као куке,

готове су руке.

Уши к'о у миша,

готов Чича-Глиша"

     Е, Неша је збиља личио на поменути цртани лик. Ониска раста, округле главе са клемпавим ушима, и мало већим носем (нос му је скоро додиривао доњу усну и то онда када гласно изговори слово а), тело округло, баш као они старински сатови на навијање. Једино ноге нису биле као куке већ као тутке, што се опет римује и не ремети концепцију причице. Од школе је имао мали и велики одмор, као и бежање са часова, али далеко од тога да је био неписмен или глуп. Напротив, био је врло виспрен и интелигентан, чему су допринеле његових педесет и охо-хо година живота, мада, ипак мало наиван. Није се женио, можда није нашао сродну душу, ко ће га знати. Том приликом, док је у реци купао глисту, Неша ми је испричао како је фејсбук много корисна ствар. Потом је нагласио да је "пријатељ" са скоро свим фејсбуклијама из нашег места, па и са Дивном. 

- Питао сам Дивну да се уда за мене! - рекао је у једном трену, у којем сам остао скамењен  и умно и физички. Видео је он да сам шокиран па, да би поправио утисак, настави са појашњењем:

- Пристала је. Још је додала да је једва чекала када ћу јој тако нешто предложити.

Мало сам се прибрао, некако дотетурао себи, само ми је још језик био под говорним санкцијама. Широм отворених уста, изустих некако:

- Аaa!? 

- Нема ту никаквог "А", Ено поруке у месинџеру, још увек тамо стоји.

- А, ви сте то преко месинџера...

- Да, преко њега, он све преноси како треба, сваку поруку - смирено је одговарао.

- Поруке преноси, али...

- Још рече да смо сродне душе!

- Сродне душе?

- Баш тако!

- Е, мој Нецко... тај месинџер и није тако услужан.

- Како није услужан? Све лепо пише - овог пута одговори мало несмиреним гласом.

- Да, све лепо пише, него тај месинџер има недостатак... озбиљан недостатак. Не преноси баш све!

- 'Ајде, Ајнштајне, шта то не преноси, реци ми; отвори ми очи; просветли ме - просу рафал ироније, ругајући ми се у исто време.

- Па, видиш... не преноси емоције, говор тела, говор лица и очију, не преноси иронију, исказану кроз конекст... 

- Шта ме брига за тај контекст, битно да смо ми сродне душе.

Срео сам Дивну месец и нешто дана након њиховог венчања. Нисам могао да одолим а да је не питам: 

- Ама, Дивно, не знам како да формулишем питање, али...

- Шта сам видела и нашла у Нецку Глиши, је ли то? То све људе занима, претпостављам и тебе?

- Извини, Дивно... нисам хтео...

- Рећи ћу ти. Док сам била сама, слободна... нема мушкарца који ми није понудио "дружење", небитно да ли се ради о старијим или млађим људима. Сви су они хтели једно: "само мало...". Ако би били културно одбијени, бивали би досадни, љути, непријатни, арогантни, чак са речима претње. Нецко Глиша ме увек посматрао с поштовањем, никада ми није упутио нити једну блесаву или погрдну реч. А старост долази, ја сама не могу поднети све животне нарамке и суочити се са свим његовим изазовима у будућности. Довољно?

Занемех!

Лав из Индије

     Слабо ти се ја сналазим с овом, новом технологијом. Те компјутери, те монитори, те тастатура, те миш!? Реко', до врага с технологијом кад је миш постао део ње! А кад укључиш компјутер, у њему свашта: те музика, те филмови, те слике... да те бог сачува. Има и интернет! А кад кренеш на тај интернет, е, оно ти је чудо, да се чудом чудиш и да останеш неначуђен од чуда. Ту ти је онај јутјуб, па фејсбук, па инстаграм, па имејл... ма, једва сам им имена попамтио. И, тако кажем... ја се слабо сналазим, ал' видим да има све.
     Мој старији брат је баш овладао том технологијом. Гледам га како шета оном стрелицом по екрану, да човек не поверује. А како и не би кад га интересовало па научио. И енглески научио! Он је одувек био напреднији од мене, све га је интересовало. Сећам се да ме једном, када смо били дечкићи, добро истукао што му нисам купио најновији број часописа Галаксија. Кажем, све га је интересовало, хтео би да зна Земља на шта стоји. И гитару је учио да свира, и куповао плоче које смо слушали на грамофону Тоска, и... ма шта ти не. А тих дана, крајем седамдесетих, по дискотекама много су се слушале групе: Абба, Бони М, Сузи Кватро, Смоки. Од домаће музике слушали смо Про Арте, Индексе, Бијело Дугме, Црне Бисере, Смак и тако даље. Све сам то покупио поред његове позамашне сфере интересовања за... за све!
     Поред њега, савладам и ја некако ту шетњу по компјутеру, прочитам новине, гледам слике, могу и књиге да читам, гледам филмове, слушам музику... е кад смо већ код музике да вам кажем да на тај јутјуб има све, ама баш све од музике. А и плоче су сада мање, нису као некада, У оно време био сингл са две песме, сингл са четири песме, лонг плеј плоча са десетак песама. Сада има ЦД на коме стане по двеста песама, а има и неки ДВД, на њему може стати и хиљаду.
     Једног дана, брат ми је показивао нешто од камаре погодности интернета а између осталог, рекао ми је како се човек може вратити у прошлост. Ово саопштење ми је баш заголицало пажњу те сам се сав предао чарима интернета. Показао ми је снимке давних утакмица у којима су побеђивали тимови, за које смо навијали или наша репрезентација. Потом је пажњу устремио на музику и почео да активира неке, скоро заборављене песме. Присетио сам се групе Лутајућа Срца и њихових хитова, па онда групе Либертас и њиховог највећег хита "Моја Ане броји дане". Подсетио ме је Африка Симона и светског хита "Рамаја", као и песме "Палома Бланка". У једном моменту ми рече да ја затражим неку песму. И заиста, било коју песму да сам затражио, била је ту у компјутеру. А онда...Сетим се једне песме, коју сам слушао упоредо са песмама поменутих група, али никако да брату саопштим нешто поближе о њој, како би је нашао на интернету. Мучили смо се подоста времена, ама, изгубисмо више од сат и по трагајући за песмом. Видео сам да га је песма "погодила", што је појачало дозу интересовања код њега.

- Знаш ли бар неку реч песме, како је ишао рефрен, дај ми бар неку реч.
- Нисам сигуран, знам да је ишло некако овако: на-на-на-на-нааа!
- Тако речи иду?
- Не, тако иде певање.
- Е, баш си ми помогао. Хајде сети се бар неке речи.
После много напрезања сетио сам се! Речи су ишле: "Лав из Индије..." Одмах брат укуца те речи али му она табла не избаци ниједан ваљани резултат. Песме нема, па нема.
- Да није "Лав из Индијане?"
- Није - рекох му.
- Помињу ли се у песми индиго или Индијанци?
- Ма, какви Индијанци!?
- Добро, није ли уместо речи лав била реч, плав, сплав, није ли нека друга животиња у питању па си заборавио? Да није коњ, има песма Тројански коњ? 

- Не.

- Има "Вук и крава" од Сунцокрета...

- Не, није ниједна друга животиња, лав је у питању, сигуран сам.
- Домаћа ли је песма... ех, шта и ја питам!
Трајало је куцање по тастатури још петнаестак минута и како би коју песму пустио, ја бих само одмахнуо главом. У једном моменту... ПОГОДАК! На компјутеру крену мелодија!
"Лав из Индије..." е, после тога нисам разумео ништа неколико речи, па се понови: "Лав из Индије". Е, сад је и мене копкало, ко пева и како се зове песма. Брат је окренуо онај екран према мени... испод је писало:

John Paul Young - Love Is In The Air

Записано

*Сва морална и имовинска права над текстом задржавам као аутор.

- Баба Султана, ко'лко су две бабе и три жабе - покушала су деца да се са њом мало шегаче?!

- Е, децо... ако кмет нареди, два и три мож да бидну и осам! А бабе и жабе не мож' да сабирате никако.

- А, што ги не мож' сабирамо?

- Затој што су жабе млого страшљиве, одма' бегају, рипају у вир - објасни Султана деци.

     Доживела је дубоку старост, а живот према њој је био и више него суров. Али, тако јоj је било записано. Сећала се Султана своје младости и свога девојања, као да је јуче било. Виспреност је почела да развија још од раних девојачких дана, која ће јој у каснијем животу, бити преко потребна. Сиромашна, сеоска породица, није могла много тога да јој пружи; око свега, морала се сама сналазити. Чак се и описменила поред старијег брата, који беше кренуо у високе школе. Али, била је храбра, а храбре срећа прати, тако бар кажу. Султана је имала срећу и са удајом. Отац је обећа и даде за добростојећег Митра, човека који беше вредан, поштен и добар домаћин. Увиде Митар у својој жени стамену, вредну и мудру домаћицу, те јој препусти кућу и све обавезе које сеоско домаћинство изискује. А она је и те како знала да економише, да сваку пару утроши на праву ствар, а знала је и да приштеди. У њену проницљивост, сналажљивост и женску филозофију нас потпуно може уверити пример, када ју је посетио комшија Радоје:

- Помози Бог, Султано.

- Бог ти помог'о, Радоје. Којим добром ти у нашу кућу?

- Ете, ја си имам неку муку, а мислим да ми једино ти мож' помогнеш .

- Казуј за муку, каква је, голема ли је?

- Па, за мене је голема, за онога кој си има паре, неје голема.

- Аха, значи, паре те муче?

- Па, такој некако. Решија мој Цветко да купује рамунику, оће иде у музиканти а ја не'ам толко паре, па реко да искварим реч куде тебе.

- Седни си ти, Радоје, на столичку, еве ти једна ракијица да попијеш. Сад ће видимо како стојимо сас рамунику.

Нали Султана у чашицу ракије и принесе је Радоју, а потом оде у другу собу, из које изнесе нешто што је личило на свеску. Седе и Султана за софром тачно преко пута Радоја и отвори ону бележницу. Како отвори прву страну, одмах се указаше новчанице, а Радоје се мало боље подеси на свом седалу.

- За брашно - рече Султана.

- Шта, за брашно - нестрпљив беше Радоје.

- Овде пише да су овеј паре за брашно - па окрену лист, а тамо опет неке новчанице.

- За гас и за дуван - опет окрену лист, а Радоје је прати.

- За сол и шићер - настави да окреће листове, читајући за шта је намењен новац са те стране бележнице. Када дође до краја, подиже поглед према Радоју и рече му:

- Видиш, Радоје, овде нигде не пише за рамунику. 

Виде Радоје кол'ко је сати, испи ракијицу, устаде и оде без довиђења.

     Због Митровог честог одсуствовања, имала је грдних проблема. Како Митар оде од куће, тако почну да је салећу мушки из села, комшије, па и даљи рођаци, надајући се да ће омрсити брк јер је, како они веле, "загорела". Одбијала их је на све могуће, културне начине али, хормони сексуалног набоја не познају термин културе. Скоро свакога дана, како мрак почне запоседати село, тако мушке прилике почну запоседати грмље или какав други маскирни објекат око Митрове куће. Сви они, који би се током дана "нудили" Султани, увече би се врзмали око куће, надајући се да ће бити примећени и позвани у кућу. Но, Султана је држала до себе, до своје части, до свог образа, да јој буде чист када се Митар врати. 

     Једне вечери, баш се село спремало за своје черге, поред Султанине куће, у којој је горело гасарче, "стражарио" је Младен Нисин. Он јој је свој долазак најавио још у току дана, када су се случајно срели крај оближњег кладенца, с ког је цела горња махала села захватала воду. Његов отац Ниса Сивоња, словио је некада за воловски јаког швалераша. Како се по селу причало, он је своје волове, Сивоњу и Булчу,  продао због Наталије-Тале, жене свог покојног побратима Мише. Младен није могао да прода већ продате волове, али је Султани обећао канту петролеја, ако га вечерас пусти у кућу, тако да би се њему комотно могао прикачити надимак, Младен Гас. Султана је знала за Младена да је велики хвалисавац, те да ће, свеједно, по селу распалити причу да је нешто било, па је решила да ту његову нарав стави на свој рачун. 

     Те вечери, док је Нисин син, сакривен у лескама, држао канту петролеја, однекуд се шмугну мушка прилика са шајкачом на глави, и без куцања уђе у Султанину кућу. Истог момента, Младен се потпуно деморалисао и изгубио интересовање за Султану. Док је напуштао лешњак, размишљао је ко би могао бити човек из села, који би Султани могао понудити нешто више од канте петролеја. Најзад, закључио је да би такав морао бити из другог села. Сутрадан, скоро сви мушкарци у селу су знали да Султани нису интересантни, а Младен је при сваком новом причању понешто додавао, тек по неки детаљ. Од тада, Султана је за мушкарце у селу словила за курву. Не само да је постала незанимљива, већ су на њу гледали с презиром. Међутим, Султана беше постигла свој циљ, беше се курталисала свих досадних чељади, а пред Митром ће врло ласно... довољно је да опет обуче његове панталоне и стави шајкачу, њему ће све бити јасно!

     У Балканским ратовима, Митар се тукао са Турцима, потом са Бугарима, неустрашиво кидишући на непријатељске ровове. У Другом балканском рату је Митар, са својим саборцем, урадио такав маневар, за који су обојица одликовани Орденима за храброст. Наиме, у бици код Брегалнице, пре него што је српска војска потиснула Бугаре, трпела је велике губитке. На једном узвишењу била су два бугарска бункера из којих је непрестано сипала митраљеска ватра. Српска војска је била по рововима, а погинуо би сваки војник, који би само нос помолио ван рова. Видевши да напретка неће бити, Митар, и његов саборац Саво, родом из Нове Вароши, искрадоше се из рова, те онако, окићени ручним бомбама, отпузаше до ближег бункера. Успели су да кроз његов отвор убаце по једну бомбу а након експлозије, митраљези су утихнули и престали да сеју смрт међу српским херојима. Онда су ушли у бункер где су затекли стравичан призор, четири мртва бугарска војника. Док из другог бункера, педесетак метара удањеног, ватра није престајала, Митру сину идеја! Брзо са себе поскида своје прње, што учини и његов саборац, па навукоше бугарске униформе, које беху поскидали од мртвих Бугара. Потом се, са откоченим бомбама, трчећи упутише у правцу другог бункера. Иако уочени од стране Бугара, несметано дођоше до улаза и убацише бомбе, чиме наутралисаше веома важно бугарско упориште. Потом се вратише до првог бункера, где се Митар пресвуче у своје рите, а Саво одлучи да задржи ону бугарску униформу, која беше нова и врло квалитетна. Трагајући за каквом храном по бункеру, Митар уочи некакву торбу. Када ју је отворио, пред њим се указаше златници у разним апоенима и величинама. Обојица се скаменише, не знајући шта да раде; да оставе, узеће их неко други, а да понесу, бојали су се Бога. Потом Нововарошанин рече Митру да није грех "опљачкати" лопова и још додаде:
- Митре, ти си то нашао, спакуј некако и носи дома.
Митар се оштро супротставио томе, рекавши да су то обојица нашли и да ће поделити на равне части, а надаље, како коме Бог да! Најзад се обојица око тога сложише, с тим што је Саво предложио да дукате сместе у рукаву блузе бугарске униформе, те да тако спакован рукав, Митар опаше око себе испод своје, назови униформе, а да ће плен поделити негде касније. Онда стргоше један рукав, наслагаше оне златнике у њему, а потом га Митар опаса око свог стомака. Преко њега навуче оно што се на почетку рата могло назвати  војничком блузом, да би све то притегао опасачем, тако да је све било добро подвезано а и неприметно, с обзиром на то да је Митар био баш крупније грађе. Када све урадише по договору, изађоше из букера и радосно потрчаше низ падину ка својима, Митар напред а Саво за њим. Међутим, Срби у рововима схватише да бугарски војник јури српског, те припуцаше. Паде Саво, земља га је мртвог дочекала. Узалуд је Митар дозивао свог другара и кукао. На крају, призва себе реалности те напрти мртво тело на своја плећа и донесе у српске ровове. Српским борцима најпрво ништа није било јасно, а када им је разјашњено, већ је било касно. Сави је, ваљда, тако било записано.

     Бугари беху у расулу и потиснути са српске територије, а Митрова чета је имала још неколико окршаја са њима, без иједног погинулог српског војника. Када се убрзо, крајем јула, 1913. рат завршио Букурештанским миром, Митар оде кући и тек тамо скину онај повез са себе. Садржај рукава истресе на под, а поред златника, испаде и један шрапнел; тако је било записано ваљда, да му златници сачувају стомак. Срећни и радосни беху и Митар и Султана, због свега, а највише што се Митар жив вратио кући. Својој жени је, до детаља, испричао догађај код бункера, а та прича му измами слани садржај, који се слио из угла ока, дуж образа. Жена га је саслушала најпре, потом му рече да мора испунити обавезу према Савиној породици. Док је Митар у наредним данима сређивао утиске и одмарао, Султана је окрпила рупу на рукаву, а затим је кренула да Митра припрема за пут, пакујући му у бисагама најпотребније ствари, као и нешто за јело; хлеб, домаћа сланина, тврди крављи сир и нешто крофни.  

     Сутрадан, рано изјутра, Митар на исти начин опаса онај рукав око себе, са половином првобитне количине садржаја и упути се на запад Србије. Што возом, што запежним колима, што пешачењем, након два дана путовања, стиже Митар у Нову Варош. У самој вароши сазнаде да породица таквог човек, који се јоште није вратио с фронта, живи у селу Брдо, те га добри људи упутише на пут. За сат и фртаљ пешачења, стигао је Митар на свој циљ. У самом селу му неко од мештана рече да крене путем једне стазе, која је водила уз падину до заравни на узвишици. Ова падина га подсети на ону када су са Савом, пузећи, кренули ка бугарским бункерима. Овога пута, Митар је слободним корацима грабио ка плавичастом диму, у чијем се подножју налазила кућа, чатмара у распадању. Кров беше пред урушавањем, на неким прозорима је било стакала, са зидова је блато већ давно било отпало. У прућем ограђеном дворишту затече две девојчице, рашчупаних коса и мусавих лица, чије су руке, од блата обликовале разне фигурице; неке су личиле на лутке, неке на колачиће, неке на облике из њихове маште... Деца, су могла имати две или три године а на појаву Митра, писнуше и отрчаше у кућу. Жао би Митру што је децу преплашио, али то сада није могао поправити. Остаде код капије и мало гласније повика:

- Домаћини!! О, Домаћини! Има ли кога у кући, о, домаћини?! - овим је желео да укућанима стави до знања, како је добронамерно и пријатељски дошао пред кућу. Тренутак затим, навукоше се капци на прозорским окнима. На још један његов повик, на полуразваљеним вратима, појави се чичица са штапом у једној руци и каписларом у другој. Видело се да га ноге не држе баш понајбоље, а ни руке нису биле у бољем стању.

- Којим добром, младићу? Или не видим добро или те не познајем, можда ниси из нашега краја. Од које си фамилије?

- Чича, из далека сам. Превалио сам дуг пут, јер имам обавезу, а њу ти могу изрећи само у кући, ако желиш да ме примиш.

- А, према коме имаш обавезу, синко?

- Имам, чича, имам обавезу према твојој породици, тешку... претешку обавезу!

- 'Ајде.  'Ајде, уђи у кућу. Не личиш ми на непоштена човека. 

Прође Митар кроз капију, затим поред везаног пса, који на придошлицу није лајао, па приступи власнику куће, поздрави се са њим, руку му пољуби и каза своје име. Љуба, како се чичица звао, учини корак назад те пропусти госта у кућу, чија унутрашњост не беше нарочито осветљена. Када се Митру очи привикоше на мањак светлости, он разабра огњиште на сред собе, и још неколико неопходних ствари попут софре, чутуре, и столица троножних. Љуба га замоли те Митар спусти софру на земљани под, а потом седоше. 

- Хоћемо ли по једну ракију, Митре?

- А, ваљало би. Путујем већ два дана с југа наше земље, пут ме изморио и баш сам се направио за једну ракијицу.

У тај ма', отворише се врата једне собе, из које уђе мушка прилика, носећи флашу ракије и две чаше. Мушкарац беше врло чудног држања, што Митру није промакло. Наиме, био је ониска раста, са несразмерним брковима, трапава хода, са шајкачом, којој је била потребна глава бар за два боја већа. Чак је и за чакшире особа морала бити бар двадесетак сантина виша. Неспретно и без речи, спустио је на софру стакло из руку, а руке беху необично ситне. За то време, на истим вратима појавише се радознала деца. Мушкарац се убрзо удаљи, повуче и децу за њим, врата собе се затворише. Љуба напуни чаше ракијом. Из црепуље се ширио мирис печенога теста и масти, од чега Митру пође вода на уста.

- Живели и добро ми дошао, Митре.

- Жив и здрав да си, Љубо, нека су ти жива и здрава деца и остала фамилија.

- Ех, Митре... нису то моја деца... То су... - и застаде Љуба са причом а суза му крену...

- Причај, Љубо, па ћу ти и ја причати. Чија су деца?

- Деца су Миличина и Савина. Саво нам се није вратио из рата, сумњамо да ће се икад вратити, па ето...

- Ето, шта? 

- Данас је Милица Саво.

- Ништа не разумем, Љубо.

- Шта има да се разуме, нама је то јасно, другима не мора. Овај мушкарац, који нас је послужио ракијом, то је наш Саво!

- Како... како Саво... па Саво је... 

- Ти знаш нешто о Сави?

- Знам. И причаћу ти ал'...

- Је ли жив? Мислим, је л' истина да је... да је погинуо, тако смо чули?

- Чекај, Љубо. Прво ти објасни ово око Саве.

- Митре... то је Милица, моја снаја, мајка ове две девојчице. 

- Зашто је...

- Зашто се облачи као мушко, то хоћеш да ме питаш? Е, видиш, она је сада деци и мајка и отац. Она је стуб целе куће, добра домаћица, добра мајка, штета што није у прилици да буде и добра супруга. Једнога дана она се облачи као њихова мајка, а другог као отац. Јуче је била Милица а данас је Саво, да деца не забораве реч "тата"! Ето, то је моја прича, сада је ред на тебе. 

Митар се некако сврну од Љубиних речи, које у њему изазваше плиму осећања, а кап те плиме полако склизну низ његов образ и заврши у чашицу с ракијом. Уто се опет појави "Саво" и на дрвеној подлози донесе овчији сир. Тада Митар каза да за софру дођу и деца, као и то да се Саво "претвори" у Милицу. "Саво" оде у собу, а након краћег времена, на вратима стајаше жена, обучена по српском обичају, лепог лица, црвених образа, са шамијом око главе и са две дечије руке у својим рукама. На прагу стајаше Милица. Митар тихо и нежно позва дечицу а Милица им отпусти рукице, дајући им знак да слободно могу прићи госту. Онда из својих бисага извади оне крофне те даде деци, а она их срамежљиво прихватише. Тада Митар замоли Милицу да децу одведе у собу, потом се врати да сви заједно седну за софром. И поче своју причу Митар.

- Милице, Љубо... бићу кратак, нећу вам препричавати цео рат. Рећи ћу вам оно што је за вас најбитније. Саво и ја смо били најблискији и увек смо заједно нападали Бугаре. На једној узвишици попут ове ваше падине, којом сам дошао, била су два бугарска бункера од чије ватре нисмо могли даље напредовати. Саво, ја и много других сабораца, добисмо наредбу да неутралишемо бугарско упориште. Ту је изгинуло много Срба, међу њима и ваш Саво, али смо зато спасли многе друге српске животе, јер освојисмо бункере. Сигурно се питате како сам ја преживео? Ваш Саво и ја смо бацили бомбе на бункере и тако омогућили да наступи наша пешадија. Ето... ту пред бункерима, Саву потрефи зрно, мене мимоиђе... можда је тако записано. За ту нашу храброст, Саво и ја смо добили ордене, па сам, ето, дошао да вам испричам све ово и да вам предам орден. 

Милица је дубоко дисала и тежила да не заплаче, Љубо такође. Да би расплинуо налет жалости, Митар настави:

- Хоћу да знате још нешто о Сави и шта вам је оставио. Дан пре тог напада на бункере, Саво и ја, пронашли смо нешто у бисагама међу мртвим, бугарским коњима. Један другом, смо дали завет да у услучају погибије неког од нас, онај други ће посетити породицу преживелог. Ево, ја превалих толики пут да испуним завет, јер пред Богом желим отићи чист. Дакле, рекао сам вам да је Саво погинуо храбро, у борби, предао сам вам орден, а ево и ово... Потом Митар извуче пртену кошуњу из клашњених панталона, извади онај рукав и, уз звекет, стави на софру пред Милицом и Љубом. Овим је његова мисија била завршена, његов завет према Сави испуњен. Када је Милица распарала рукав, остаде заслепљена призором. Остаде и без гласа. Љубо је ипак био прибран: 

- Узалуд све то, нема ми сина!

- Има - тихо рече Милица. - Када је пре четири месеца долазио на два дана, зачео је у мени нови живот. Пре неку ноћ мрднуло се на десну страну, кажу људи, биће мушко, биће стуб куће!

Осетио је Митар да се и он мора умешати у разговор: 

- У праву је Милица, Љубо. Други су изгубили по два, па и три сина у рату. Ти имаш две унуке, треће је на путу, имаш Милицу коју и сам хвалиш... него друго нешто треба да размишљаш. Мораш врло мудро користити ово што имаш, јер, један погрешан корак, пропашће цела кућа за ноћ. Зато, Љубо, памет у главу!

- Не секирам се ја ништа, Милица је моја снага, а и оне две девојке... ето и треће... Хвала Богу, нека су ми сви живо и здраво, можда је тако записано - притеши се Љубо.

     После оваквог тешког разговора, ваљало је мало и ода'нути уз ракијицу и сир а Милица је из црепуље извадила тек испечену киселу баницу, уз коју се добро слагао кајмак, који је Митар окусио по први пут у свом животу. Ту је преконачио а сутрадан кренуо назад на југ.

     У години пре окончања рата, Султани и Митру роди се Милевка. У наредних десетак година, родише се још троје деце, али не претекоше. Близанци су умрли већ следећег дана а Драгутин у својој трећој години упаде у рупу са врелим коминама, где подлеже опекотинама. У времену између два рата, Милевка одрасте у красну девојку, коју родитељи дадоше у суседно село за ваљаног домаћина, Драгутина. Посебно им би мило што им зет имаше исто име као и њихов нестали синчић, те га заволеше као свог. А Драгутин и Милевка, у наредне две деценије, изродише Владу, Смиљу, Мирјану, Боривоја, Ђуру, Мирославу, Дивну, Слободана, Јеврема и Јована. И овде је природни одабир узео свој данак. Влади је у трећој а Мирослави у седмој години визирао пасоше за облаке, тако им било записано. Остала Драгутинова и Милевкина деца кренуше од кратких ногу у оно, сеоско, жилаво и тежачко одрастање, суочавајући се са животним препрекама. 

      Митар је преживео и Велики рат, прегазивши Кајмакчалан, а потом и целу Србију, до коначног ослобођења. Орден за храброст и швапско тане у левом куку, биле су му једине успомене на минуле ратове. Шепајући левом ногом, проживео је време између ратова, обрађујући своје њиве и винограде. У другом рату није учествовао, можда су власти сматрале да је држави довољно дао себе. Ипак, сетише га се на крају рата, 1945. Дођоше пред кућом неколицина наоружаних војника и један голобрадић, који из ташне извади некакав папир и, између осталог, прочита: "... те се због сумње, да је сарађивао са Четницима, спроведе на саслушање..." Потом младић појасни да се по наређењу мора поступити, јер је тако записано. Митар је тога дана одшепао са још двадесетак "сумњивих" људи, иначе честитих, марљивих и мирних сељака. Сви су одведени у правцу Пирота где су, онако, комунистички "саслушани". Тако им је било записано, ваљда, свима па и Митру.

     Туговала је Султана за својим човеком доста дуго али се, упоредо с тугом, радовала напретку и величини своје породице, петоро унука и три унуке!. Садржај оног рукава, који Митар беше донео, мудро је арчила и кућила кућу. Свом зету Драгутину и ћерки Милевки, направи нову, велику кућу, предаде домаћинство и каза им да децу своју школују, а она ће помоћи колико може. Двојица унука, Боривоје и Слободан, уписаше Војну акдемију. Школовање осталих унука, такође беше потпомогла те посташе образовани и угледни људи, који се отиснуше у свет, у потрази за оним што је њима негде записано: Јеврем оде за Словенију, Ђура и Јован у Хрватску. А унуке Смиља, Мирјана и Дивна, за које Султана беше обезбедила пригодан мираз, поудаваше се по суседним селима за добре домаћине. Али, од свих унука, Мирјана је Султани посебно била драга, те би често говорила: "Моје Манче ће си ме дочува". Мирјанин син Милош, беше четврти Султанин праунук, кога је она међу праунуцима понајвише волела и тепаше му "бабино куре". Остаде Султана да самује и то баш у времену које није било погодно за самовање. Када је занемоћала и није више била кадра да се стара о себи, Мирјана се са сином Милошем пресели код ње, да би се што боље старала о њој. Милош, иако дете, давао је све од себе да помогне мајци и прабаби. Пре но што је била спремна да Богу душу врати, подари Милошу туце дуката, уз аманет да се од тога "изучи за писмена човека", с тим да одвоји три дуката, и да њима украси врат своје изабранице. Умрла је на Мирјаниним рукама, тихо, мирно, дубокостарачки. Тако јој је било записано.

     Лето, деведесет и неке, земља је грцала под нулама... Јуче инфлација, данас деноминација, сутра нова нула, нова девалвација. Штампарија на Топчидеру је одштампала новчаницу од 500 милијарди динара, за коју си могао купити кап бензина. Нешто се морало чинити на економском опоравку и повратку вере у динар, а самим тим и у његово достојанство, као и достојанство оних српских великана, чији лик беше одштампан на новим апоенима папирних новчаница, а током ноћи би потпуно избледео. Драгослав Аврамовић, српски економиста и гувернер Народне банке, у народу познатији као деда Аврам, за кратко време је поправио стање својим економским програмом. Нови "Супер динар" преко ноћи потисну марку, франак и остале конкуренте, уклони дилере девиза с улице. Замајци привреде и економије се покренуше узлазном путањом, макар и привидно.

     Милош је, као и обично, на посао стигао већ пресвучен у своју униформу. Није желео да на послу губи време око оних ствари које је већ могао у доласку да одради, тачније речено, у поласку. На столу у својој радионици, која је више личила на канцеларију, чекао га је радни налог, где је стајало да треба оспособити трофазни мотор на црпним пумпама. Није волео да колеге чекају на њега, одмах је узео неопходан сет алата и упутио се на лице места, где је утврдио да до мотора не долази струја. Затим је отишао до разводног ормара, где је уочио да једна заштитна склопка није у радном положају. У таквим ситуацијама, склопка се ставља у радном режиму, али тек након испитивања проводности исте. Милош је и ту приказао свој професионализам, поштујући унапред одређене норме, шаблоне и кораке рада. 

     Иако је посао електроенергетичара радио већ десетак година, никада није волео да се ослони на искуство и рутину. И тога дана, испоштовао је процедуру рада те је склопку укључио тек након задатих форми провере исправности. Међутим, из ко зна ког разлога, склопка је при укључењу, дошла у краткоспјну, међуфазну везу а као резултат тога, јавио се струјни лук, који се муњевитом брзином проширио на целу склопку, те је дошло до експлозије праћене четвртим агрегатним стањем. Кугла плазме му је у делићу секунде опекла леву руку, леву страну лица, упалила косу и горњи део униформе. Сачувао је присебност те одскочио у страну и угасио пламен у коси и на униформи. Одмах му је било јасно да је кожа на длану и прстима леве шаке изгубљена. Убрзо је стигла хитна помоћ а за пола сата је био у болничкој атмосфери.

     Милош се појавио у апотеци "Ескулап" у Земуну и уљудно сачекао да особа пре њега добије своје медикаменте. Тек када је приступио шалтеру, угледао је особу с друге стране са крупним, црним очима и израженим, али лепо обликованим уснама, на којима је титрао онај дискретни и пословни осмех. Загледан у та два детаља, није чуо када му она рекла оно, пословно: изволите.

- Изволите, господине - поновила је.

- Знате... ја сам имао... у ствари, имам опекотину леве шаке (подигавшви исту, не би ли је фармацеуткиња видела), па сам хтео...

- О, зашто је толико увијена!? Ви као да сте пошли на какав бокс-меч - покушала је да унесе мало оптимизма у атмосферу, којом је царовала Милошева забринутост. - Опекотина мора бити ослобођена завоја и газа. Ако имате опекотину, морате код лекара... и...

- Не, молим вас, већ сам био...

И, како у апотеци није било гужве, Милош у краћим цртама описа своју муку, како му је веома јак пламен опекао руку, како је боравио у болници, какав је третман имао... 

- Дошао сам у намери да узмем какав добар мелем за опекотине.

- Има разних мелема и сви су мање-више добри, међутим...

- Међутим?

- Онај, који бих вам ја препоручила, нажалост није у апотеци.

- Слушајте, госпођо или госпођице... не питам за цену...

У тај тренутак, у апотеку ступи један чичица а за њим и жена са дететом. Милош рече да ће навратити сутра но, изненади се пријатно када фармацеуткиња, (позив који је у народу познатији као апотекар), рече да ради до 15 часова, те да је тада сачека.

     Kада је изашао из апотеке, Милош је најпре погледао на сат. На основу виђеног, закључио је да ће до 15 часова морати да причека нешто више од три сата. У том моменту га је желудац опоменуо на културу и побудио на размишљање о каквој храни. Сетио се да у близини постоји ресторан с готовим јелима те се упутио у том смеру. Након јела, и другу кафу је испијао а време никако да прође. Најзад, пола сата пре назначеног термина, био је пред апотеком. Кроз стакло је угледао марљиве руке како пакују лекове, спроводећи њихово издавање кроз рачунарски протокол. Тих трдесетак минута чекања учинили су му се неупоредиво дужим од претходна два-три сата.  

И, дочекао је! На вратима апотеке изашла је ониска и млада женска особа. Пружила му је руку и рекла да се зове Борица.

- Милош, ја сам Милош, драго ми је Горице.

- Не Горица! Б... Борица!

- Извињавам се, Борице, драго ми је. 

     Формалности око упознавања су протекле брзо а још брже су двоје младих људи прешли са per si на per tu. Онако кроз разговор, лагана шетња их нанесе у улицу Првомајску. Управо су стајали пред пицеријом, а с обзиром на то да је Борица до малопре била на послу, Милош предложи да пробају производ овог локала. Док су залогаји пице нестајали у устима Борице, Милош јој исприча скоро све о догађају.

- И онда, по доласку у болницу, на ургентном одељењу ми је са шаке одмах одстрањена опечена кожа. По санирању повреде и пружања прве помоћи, пребацили су ме на хируршко одељење, где сам задржан шест дана, у којима су ме три пута превили. Што од болова, страха, неизвесности, нервозе и психичких момената, ослабио сам скоро пет килограма, мада је и храна била слаба, врло слаба. Свако превијање је била нова агонија, да ти не причам.

- Могу да замислим - пуних устију одговори Борица!

- А онда сам решио да на свој захтев напустим болницу, те сам се распитао око процедуре. Шестог дана, сам био сигуран да ћу увече отићи кући. Мојој одлуци је допринела и сестра која ми је превила руку у преподневним сатима. Сестра је превијању руке приступила без имало осећања, увиђавности, пажње, радила је то тако рутински грубо, као да јој је на превијање понуђено парче дрвета а не рука човека. Да је у послу унела бар кап љубазности, било би ми много боље и лакше. Чак ми је током рада приговорила да је у превијању шаке изгубила таман толико времена као да је превила ноге двојици пацијента.  

"Чујем да ћете вечерас ићи на кућно лечење?" - рекла док је лепила фластер преко дебелог намота газе и завоја.

- Да, вечерас одлазим кући на свој захтев.

"Па, где ћете се превијати?" - велика количина ироније се кроз питање није могла сакрити.

- У нашем Дому здравља - одговорих јој.

"Ха, па, неће вас они превијти као ми овде!" - иронија помешана са мазохизмом. Након кратке паузе, кратко сам одговорио: - неће! - надам се да је и она осетила моју иронију.

- Не верујем - рече Борица, гутајући последњи залогај пице. Милош своју још није ни окусио. 

- Сигурно се питаш, Милоше, како и зашто је дошло до нашег сусрета?

- Па, питам се али одговор не налазим.

- Одговор је прост: аманет!

- Шта, аманет?

- Моја је бака некада правила мелем за опекотине и то њено знање је пренела на мене. Оставила ми је у аманет да помажем људима. Ето, могла бих ти направити мелем али...

- Али, шта?

- Овде ми недостају састојци... ако бих имала...

- О којим састојцима је реч?

- Потребан је чист пчелињи восак око 50 грама, три крупније грудвице тамјана и... ма то ће се у Земуну тешко наћи.

- Шта је то што се овде тешко налази?

- Један прут базге или зове, без тога не може.

- Ако ти нађем прут зове, за које време можеш спремити мелем? 

- За десетак минута - одговори Борица.

- Идем таксијем на Авалу... али... али чекај. Како... где ћу те наћи?

- Живим на Бановом Брду, ево ти адресе и број мог телефона, јави се када набавиш све састојке.

Растадоше се Борица и Милош уз поздрав и свако похита на своју страну. Милошева пица оста нетакнута.

У раним вечерњим сатима, на Бановом Брду, кажипрст десне руке је кликнуо на тастер, чиме је побудио електрично звоно с друге стране врата. Остатак руке је придржавао пластичну кесу. На вратима се појави Борица те пропусти госта у свој стан. На његово "добро вече" одговорила је питањем: "јеси ли успео да нађеш све"? Милош јој само пружи кесу и потврдно климну главом. 

- Чим се мелем буде охладио, превићемо руку, него... испричај ми нешто о себи, Милоше, онако у краћим цртама - рекла је Борица док је справљала мелем. Милош дубоко уздахну, као да ће целу своју биографију изустити једним дахом.

- Потичем с југа Србије, завршио сам Електронски факултет у Нишу. Запослења у струци није било, па сам прихватио да за једну фирму обављам посао електроенергетичара. Радим на одржавању електричних машина, мотора и транформатора. Плата је солидна, а...

- С југа, кажеш - прекиде га Борица?

- Да, једно село у околини Лесковца... У тридесет некој сам години живота, нисам се женио... - настави Милош да саопштава податке о свом идентитету. - А, ти, Борице? Дај, причај нешто о себи док радиш на том мелему.

- Моји родитељи су такође из једног села, али ја сам овде рођена, овај стан је купио отац а када сам завршила студије, родитељи су се вратили у свој родни крај, у западну Србију. Него... има ту нечег занимљивог... а... ево, мелем је прокувао, сада иде на хлађење, после ћемо да превијемо руку.

- Шта си завршила од студија?

- Завршила сам Фармацеутски факултет, звање Дипломирани фармацеут, што би у нашем крају рекли: апотекар. 

- И код нас се тако каже - прекиде је Милош на тренутак.

- Потом сам наставила студије, доктор сам фармацеутских наука. Слично као и ти, ето, и ја радим са нижим степеном дипломе, али то сада није битно. Ближим се тридесетој...нисам удата... ето.

- Мало пре си рекла да има нечег занимљивог, на шта си конкретно мислила?

- Ма... само сам помислила... Знаш, моја бака је често причала о човеку с југа, који је помогао нашој породици, па сам помислила да можеш познавати фамилију тог човека... лудост, зар не? А до скоро сам му и име знала... свакодневница истопи нека сећања, нажалост!

- Чекај, Борице... мени је нешто слично причао мој отац за свога деду. Додуше, нисам сигуран ни ко је кога посетио и зашто.

- Како се звао твој деда, односно, прадеда?

- Мој деда? Звао се Драгутин а прадеда, он се звао Митар.

- Митар!!! - ускликну Борица. - Ма, је ли могуће!? Тачно тако! Твој прадеда Митар је долазио у кућу моје бабе Милице и донео вести с ратишта о погибији мога деде. Баш у то време баба је била трудна. Родила је мог оца, Бранимира, који је посмрче, а пре њега већ је имала две ћерке, моје тетке.

Слушао је Милош Борицу немо... ипак, некако је успео да изусти: "Не могу да верујем"! Настаде краћи тајац. Обоје су били у чуду. Ћутали су... Први се прибра Милош.

- Хммм... нешто ми ту не штима. Ако је мој прадеда Митар приближних година као твоја баба Милица, како...

- Знам шта те мучи, несклад у годинама потомака. Одговор је крајње једноставан: мој отац се оженио 1962.  тек када је био близу своје педесете, а ја сам рођена 1964.

- Да, то све објашњава. Ја рачунам за себе: знам да је баба Милевка рођена 1912, моја мајка, Мирјана 1937. ја сам рођен 1961. и никако да повежем...

- А моја баба Милица је мога оца родила 1914. ето, сад си повезао све. Испада да код нас недостаје једна генерација.

- Да, баш тако изгледа... или, да су се наши мушкарци женили малолетни, ха, ха, ха!

     Уз свакодневно превијање руке, Милошева повреда се полако али сигурно санирала под лековитим својствима мелема баба Милице. У наредних месец дана се често чуо са Борицом или ју је посећивао одласком у апотеку. Из дана у дан, скоро увек када би били слободни, Борица и Милош су били заједно. Како свака блискост утиче на учеснике, на овај или онај начин, тако је и ово дружење двоје младих резултирало њиховом још већем зближавању. Милош се пресели код Борице, где су имали времена и материјала да причају о својим прецима и догађајима, а на садржају беседе би им могла позавидети и чувена Шехерезада. Онда Борици паде на памет да направе једно заједничко породично стабло, како би себи јасније дочарали слику постојања својих предака, као и одговор на питање, где су њих двоје у целој, тој причи. Већ након месец дана копања по прошлости, имали су све неопходне податке. Заједничким радом направише историјат својих породица, спојених у једну целину.

     Милош је већ могао да користи руку, да се служи њоме за неке лакше послове. Упоредо са тим, радио је вежбе на јачању мишића леве подлактице, који беху баш отромбољили због неактивности. Уз свесрдну помоћ Борице, опоравак му беше скоро неприметан. Током времена заједничког живота, Милош се посветио Борици и свом послу. Кадгод би били слободни, излазили би у шетњу на Калемегдану или Авали, посећивали позоришта, биоскопе, дискотеке, кафиће... били су посвећени једно другом, потпуно.

     Међутим, када му је јављено да родитељи са здрављем не стоје баш најбоље, морао је отићи на југ. Окупиран бригом за своје најмилије и мислима о исходу њиховог здравља преоптерећеног годинама, удаљио је своје мисли од Борице. Задњи пут се са њом чуо у одласку, док је била на послу, када јој је и саопштио разлог путовања. Сада, када се стање са руком у великој мери стабилизовало, упловио је у нови проблем и бригу - у каквом ће стању затећи родитеље. Размишљао је: "Мајка је одувек била челична жена, не бих рекао да је тако брзо поклекла пред најездом година. А отац... отац је одувек био слабашне конституције али жилавог држања но, свашта могу очекивати... много се измучио док је радио". Остатак пута је провео у размишљању, које је пред њим сервирало слике у профилу градације. Дакле, видео је родитеље у свим улогама, од оних где се једва крећу, преко оних где одбијају храну, до слика у којима су везани за кревет, па и буквално везани за кревет.

Кући је стигао у поподневним сатима када се нашао пред затвореним али откључаним вратима. Кликнуо је на онај тастер, коме је недостајао један угао, али звоно се није огласило. Несигурном и подрхтавајућом руком, додирнио је кваку и лаганим притиском руке на њу у правцу пода, отворио врата.

- Алооо! Има ли кога у кући?

Тајац! Прва помисао да су родитељи већ умрли и сахрањени, прилично га узнемири и он брзим корацима протутња кроз све собе, где затече само ствари. У његовој соби све је било као и када је напустио кућу. Истим брзим корацима истрча из куће, расу поглед по дворишту па онда поглед пресели у суседни плац где угледа комшију Божу.

- Божо... здраво, Божо.

- О, Мишо, ти ли дође? Па, куде си, бре, нема те...

- Божо... моји...

- А, твоји мајка и татко ли? Мирјана гу ене, доле у бачу риља, а татко не знам куде ти је. Него, које има ново по тај Београд?

- Мајка риља башту?! А, по Београду ти је све по старом... идем да се видим са мајком, хвала Божо.

- Ма, знам, бија сам јемпут у Београд, видеја сам... - остаде Божа да коментарише Београд некад и сад.

Упути се Милош поред плевње путањом, која је водила право у башту, у којој су некада садили лук, паприку и парадајз. Пред собом је видео виталну и чилу жену, у шестој деценији живота, која се сва посветила ашову и окретању земље. Беше леђима окренута Милошу, те њега није ни приметила од силне посвећености, већ се он морао огласити.

- Мајке!

Мирјана нагло престаде са радом, окрену се, виде Милоша и ћутке испусти ашов а руке задену на својим боковима. Трен или два затим, успе да се сабере од пријатног изненађења те се и она огласи:

- Мишо, сине... одкуд па ти саг овде?

Онда Милош приђе мајци те се поздравише и изљубише, питаше се за здравље, а Милош се заинтересова за оца.

- Татко ти неје баш при чис свес!

- Како? Па нисам га затекао кући, шта му фали? - зачуђено ће Милош.

- Фали му - рече Мирјана. - Фали му у главу! Пун нам је двор сас дрва а он отиде у шуму да донесе један нарамак. Е, ајде, синко, ти си школован човек, може ли тој да буде чис човек?

- А са здрављем како је? - упита Милош још не схватајући ситуацију.

- Пал ти казујем да неје чис.

Тек после тих мајчиних речи схвати Милош да је са родитељима све како треба, што се тиче здравља. Мирјана прекину са риљањем те са Милошем одоше кући. 

Мајка к'о и свака друга мајка, одмах развуче коре и крену да прави баницу (пита са домаћим сиром), а Милош себи направи кафу. Док је испијао црну текућину, чуо се туп ударац ван куће.

- Ете га! - рече Мирјана,

- Ко, мајке?

- Твој татко! Па, викај по њега саг кад дође. Шће му дрва, главу му разбила.

- Добро де, не вичи на њега, добро је да је жив и здрав...

- Ама, здрав је ал' што да си непотребно арчи тој здравље!? Казуј му да се смири.

Уто се на вратима појави отац, те се обрадова Милошевом доласку, али наступи опрезно:

- Мишо, све ли је у реду? Неси најавија да ће дођеш, затој те питујем.

- Да, све је у реду... у ствари...

- У ствари? - погледаше се родитељи забринуто.

- Имао сам мањи дефект с руком, мало сам се опекао али, ево, сада је све како ваља.

     И Милош им исприча како се све десило, а потом и све у вези Борице, као и остале детаље. Они су само слушали не скривајући чуђење. Али, заголицало их је како то да ненајављен дође. Видевши да су родитељи добро, Милош их мало слага, рекавши да је добио пар слободних дана, па је зажелео да се види са њима. Али мајка промућурна, као да је Султана родила:

- Ма, Мишо, не ли тебе нешто јави Сузана?

- Сузана, комшика? Не... у ствари, да. Рече да сте малко болесни, а ја рекох, ајд да искористим...

- Е, тај Сузана голема палаверка! Пал, туј њекња наврну куде нас и питује како смо. Ја вуј реко неје ни млого лошо, неје ни млого добро. Она вика: "Море, тетка Мирјано, вам си треба једна женска особа да ви поспреми по кућу, да ви помогне, несте више ви за работу по њиве и баче". Видим ја да она наврћа воду на њојну воденицу, оће да ни се утресе да вуј давамо по неку пару, ал ја реко: Море Сузано, како је рекја Бог, такој ће буде, ако се мора мре, ће се мре! И она ти је сигурно нешто испричала, сигурно је рекла да несмо добро.

     Милош је сада био потпуно сигуран да је мајка од баба Султане покупила сву њену проницљивост и признаде да је тачно тако било. Али, његов долазак није био узалудан, видели су се након ко зна колико врамена. Радовао се што су му родитељи још увек у пуној снази и беше поносан на њих. Најзад, када је био сигуран да је са родитељима све како треба, морао је ићи назад за Београд. 

     Четири дана је био са њима и исто толико одсуствовао с посла. Но, за то одсуство је његов послодавац имао разумевања. До марљивог и добро обученог стручњака се све теже долазило... све што је вредело, размишљало је о одласку ван земље. Док је путовао аутобусом према Београду, преломио је: чим стигне, отићи ће право до Борице и запросиће је. Размишљао је пуно о себи и њој: случај је хтео да се сретну, пуно времена су провели заједно, имају сличне погледе на живот... пуно тога их везује, а очигледно је и присуство хемије. Чим је стигао на станицу, приступио је телефонској говорници и позвао Борицу у стану. Како му се нико није одазвао, закључио је да Борица мора бити на радном месту. Без размишљања, упутио се у златару те испазарио бурму, а успут је купио тек белих ружа. Како се приближавао апотеци, срце му је све убрзаније тукло. У апотеци је затекао подугачак ред. "Баш фино, имаћемо публику када јој будем саопштио намеру" - помислио је. Ступио је у простор апотеке и уљудно се почео извињавати присутнима: - Људи, ја... само нешто да питам, молим вас!

Неки су негодовали, други одобравали његову намеру, трећи нису ништа рекли. Када је, у пар корака стигао до шалтера, уместо очекиваних очију и усана, дочекала га је лепо негована брада. 

- Борица... да ли је ту?

- Борица не ради.

- А, сутра? Када ради сутра?

- Не ради ни сутра - помало мрзовољно је одговорила брада.

- А...

- Отпутовала је још прекјуче. Отишла је у Немачку да ради као лекар.

- ...као лекар... у Немачку - понављао је и поразно кренуо ка излазу.

- А, ви сте? - упита брада.

- Њен пријатељ... Милош - одговори Милош онако, преко рамена.

- А, Милоше, моменат. Оставила је нешто за вас, неко писмо, ваљда.

Прихватио је Милош пружени коверат и снуждено напустио апотеку. Онако невољно, кренуо је да се јави свом послодавцу, да искаже захвалност за пружено му разумевање, као и да га планира за сутрашњи програм рада. До вечерњих сати, време је трошио седећи на клупи Земунског кеја и слушајући уличног свирача, који је изузетно добро свирао и певао шпански мелос. Намерно је одлагао отварање коверта јер се бојао његове садржине. С друге стране, неивесност је харала по сивој маси, потискујући сва друга осећања и реакције. То се и те како манифестовало на његово, уобичајено држање и темперамент. Цело његово тело је попримило карактер иницирајуће каписле. И, уместо експлозије, нагло је посегао за ковертом и дрхтавим рукама покушавао да га отвори. У потпуно неравилним деловима поцепао је коверат, као када би ломио орах у намери да дође до јаткастог плода. Но, оно мало што је прочитао, читао је изнова и изнова. На основу садржаја првих реченица, схватио је да папир нуди обећавајући текст. Удахнуо је дубоко, задржао ваздух у плућима што је дуже могао и издахнуо, прешавши на нормални режим дисања. Сада је смирено читао од почетка.

"Милоше, знам да ћеш ме потражити у апотеци, зато сам одлучила да ти се на овај начин обратим а не путем телефона. Једна моја тетка је у Немачкој већ дуги низ година, удата је за немачког држављанина. Како јој је муж у међувремену умро, а и сама је доста стара, позвала ме к себи, с обзиром на то да деце није имала. Ова моја одлука јесте исхитрена али, овакву прилику нисам смела пропустити, знам да ћеш то разумети. Нашла ми је посао у Хамбургу, где ћу радити у својој струци. Имаћу свој стан, независна од ње, а... испричала сам јој све о нама... испричала сам јој целу причу. Рекла ми је да те позовем, да и ти можеш доћи и радити у својој струци и да опет будемо заједно. То је уједно и моје мишљење, зато, ако ме заиста волиш, како си већ говорио, пакуј коферчић и гледај да благовремено потврдиш лет. Карта за авион ти је то жуто-зелено, а то црвено је траг мог кармина! Воли те, твоја Борица"

"ПС: - Ако бог даде, и будемо имали два мушка потомка, волела бих да се зову Митар и Саво!"

Испод свега тога, црвени траг кармина, сведочио је о томе да је баш на том месту Борица прислонила своје усне.

     Гледао је Милош онај поцепани коверат и оне папире, међу којима препозна авионску карту наведених боја, затим се врати на црвену... Узбуркане мисли су почеле да кипе на све стране а он није могао да их обузда. Свакојаке слике су летеле пред његовим очима сулудом брзином, која је, очигледно, била бржа од брзине светлости. Опседнут размишљањем, није ни приметио да је већ напустио клупу, на којој је до малопре седео. Кораци су се сами низали. Сусретао се са осталим шетачима а да на њих није обраћао пажњу. Међутим, скоро свако је обратио пажњу на њега јер, својим волшебним држањем је просто мамио погледе шетача. Ни сам није знао да ли је више био збуњен, изненађен или... или нешто треће, неко посебно, емотивно стање за које, ни савремена наука, нити он, није имао назив. Чак и та хитња према месту становања, била му је недокучива. Све му се разбистрило уласком у стан. Прошавши поред тоалета, за чијом услугом је вапила његова бешика, ушао је у собу и пришао дотрајалом шифоњеру. Као по инерцији, из њега је извадио некакву подерану кожну футролу, у коју је завукао десну руку. Када је руку извукао ван, на длану су почивала и жутила се три дуката, који га подсетише на тренутак када је имао дванаест година, и на аманет прабаба Султане. Његове усне се развукоше у блажени осмех, а поглед... поглед му је допирао чак до Хамбурга. У овом случају, не треба бити математичар. Врло лако је сабрати два и три, макар се радило о бабама и жабама!

Ето, тако се то догодило, да се није догодило, не би било записано. А догодило се јер... можда је тако било записано.