Обојени петак

- Шта данас имаш од робе?

- Имам два израбљена, један од њих је у пакету. Имам три, скоро па готова и једног начетог.

- Тај начети, у каквом је стању?

- Ради, само... успорено...

- Колико тражиш за њега?

- Два и по.

- Много је то, дајем ти један.

- Један и по па нека буде твој.

- Договорено.

Овакав, или сличан, разговор се могао чути сваког петка пре подне, при крају Грандстрит улице.

*

     Далеко од ових збивања, на јужном рубу Европе, у маленој земљи Србији, сваке године средином јуна, као крсна слава, литије или локални празник, обележава се и слави Бели Петак. Веровање или традиција - свеједно је. Бели Петак се одувек китио општом радошћу, на лицима људи озареност, у ваздуху ведрина и лепршавост, полетност и усхићење куд се окренеш. Тога дана људи би се веселили уз препуне трпезе, гостили се разним традиционалним јелима и наливали домаћим напицима.
     Људи из ове мале земље нису могли знати да се негде далеко на Западу налазио неко ко је "израбљен, скоро па готов, начет". Овакви синоними су означавали оне који су били на измаку снаге, престарели, или су им недостајали неки делови тела, најчешће пола табана (ухваћених у бегу). За те људе тамне пути, сваки петак је био Црни Петак! Дакле, Црни петак јесте симбол трговине, Црне трговине! Они који имају намеру да прикрију своја непочинства, не треба да фарбају петак, џаба су кречили!

*

(Можда својим поколењима не можемо бити "славни преци" али им бар можемо отворити очи)!

Врисак душе

Пропадам у амбис, језиву тишину,
у грлу, сам љутеж од дима и паре.
Тумарам кроз маглу и гутам прашину,
устију сувих, очи се ватром жаре.

Онда црнило, копрцај, густа тама
и звоњава хиљаде претешких звона.
Време тренутак, трен ко језива драма,
по шавовима цепа се васиона.

И несносни жамор милиона људи,
из гомиле, наједном, глас се издваја:
"Овај је сазрео, нека му се суди".
Стрепња, агонија и почетак краја.

Грабим, као кроз воду, ка површини,
док држе ме, ка дну вуку безброј руку,
губим дах, дубоко помућене свести,
питам се, на шта ће се све ово свести?

Око мене бука, несносна галама,
немо вичем и ја, ни-са-ким се свађам.
Врисак душе, и ропац који ме слама,
умирем ли или се поново рађам?

Слика

Мали сточић на маленој тераси,
на сточићу шољица кафе,
мир у души, љубав у срцу,
у даљини лавеж паса,

на истоку извир јутра.  

Цвркут птице на грани,
мирис розетле у баштици,
један поглед, један осмех
и један загрљај...

Све саме ситнице.

Слика за срећан почетак дана!

Атоми, атоми...

Ех, а шта ми можемо урадити да ту беду учинимо мање присутном или да је искоренимо, да је сатремо? Ипак, на крају, све нас чека смрт тако да је борба узалудна. Човек треба да се бори против свих зала која га снађу, и поред тога што је смрт извесна. Јер смрт не долази, она иде у корак са нама, од трена нашег рођења и чека свој тренутак. Вреба из потаје, из заседе, из прикрајка. Онда када смо неопрезни или слаби, она наступа и обузима нас.

     Сва ова описана беда, није ни кап воде у мору, ни зрно песка у пустињи, ни влат траве у прерији, ни влас косе у милијардама људи. У великој беди смо ако не верујемо у једну оптимистичну реченицу: "Никада, друже, ја умријети нећу". Само онај човек, који верује у такву мисао је богат човек и спреман да се врати међ' атоме. За њим остају његова дела и настављају да живе. Савремена наука каже како смо сви сачињени од атома. Но, како у природи ниште не може да нестане или да ни из чега настане, научници веле како материја само мења облик. Како су сви познати елементи ушли у градњу човека и свега што га окружује, то значи да ти исти елементи једнога дана напуштају познато тело и прелазе у неко друго.
     Ако само мало машти дозволимо да ради свој посао, можемо закључити да умирањем човека, рађа се неки нови облик. Тако се може десити да атом гвожђа једног човека оде у сечиво неке секире. Атом калцијума истог човека може бити део зуба неке ајкуле или део кљове неког слона. Све ово је више-мање јасно па се не бих задржавао око непотребних и сувишних података, да прича не би изгубила на квалитету.
     Светом је до данашњих дана ходало стотине милијарди људи, а са њима је зуб времена изгрицкао сво њихово оруђе, било да је служило у радне или ратне сврхе. Свет је данас постао исквренији него икада до сада. Људска врста је спремна на уништење сопствених саплеменика, јединки своје врсте. Занимљиво и застрашујуће је то што је на таква дела спремна не само зарад свог опстанка, већ забаве и хира ради. Просто сам сигуран да су такви људи саздани од атома који су могли припадати свему лошем што је на земљи постојало. Тако се намеће закључак да је количина зла у човеку, управо сразмена количини атома који потичу из сечива неког јатагана или сабље Џигнис-Кана или Крсташа, копља неког шпанског освајача, неке гиљотине. Али у таквом човеку морају бити и атоми Наполеона Бонапарте, Хитлера, самог Џингис-Кана, Понтија Пилата, Александа Македонског или неког другог крвника-крвопије.
     Када једном мене више не буде на овом свету, када више не будем могао приповедати, уместо мене говориће ови редови. Наћи ће се неко да их протумачи и можда ће ме препознати у својој шљиви или олуку на својој кући. Могу само нагађати куда ће се распршити делићи мог састава, али свеједно - бићу ту негде. Као и атоми наших предака, који лепршају ту поред нас, и ми ћемо бити дунути лахором, бићемо у блату на потковици неког коња, чинићемо волт неког грома...