Мој проблем захтева једну, свеукупну анализу мога духа и мога тела. Немојте ми, докторе, приступати површно. Удубите се у мој случај, покушајте да расчивијате моје стање. Искрено вас молим да се заузмете за мене, јер то што ја осећам, то нипошто није уредно с аспекта медицине или морала, рецимо. Знам, ви ћете ми рећи да залазим у теме које ми нису познате, које су на маргини мога знања. Заиста немам намеру да залазим у непознато, а понајмање ми је намера да се мешам у ваш рад. Не могу креирати некакав систем ван система, кога сам део већ. Али, веома добро су ми познате намере, као и побуде тих намера у мени. Можете ви рећи да ме утисак вара. Рећи ћете да је сасвим нормално волети своју децу. И ја знам да је то нормално. Било би ненормално погрешно их васпитавати, отуђивати их, мрзети их. Волим своју децу и то је сасвим на месту.
Пре неки дан шетао сам парком, онако, бесциљно. У ствари, циљ ми је био да то буде бесциљна шетња, а испоставило се да сам шетао циљано. Мимоилазио сам се са људима различитих профила, свакојаке доби, оба пола. Да је неко други шетао место мене, вероватно би своју пажњу устремио на неко дрво, које би нудило добру хладовину. Неко би погледом потражио какав стуб уличне светиљке, клупу, звезде на небу у сред бела дана... Мало ко би гледао оно што ја гледам. Ухватио сам себе како моје очи тумарају међу људе, трагајући за децом. Да, докторе, моје очи желе да гледају та дивна мала створења. Маме их возикају по разним згодама, носе их у својим рукама, шетају их... Талас за таласом милине ме прожимао док сам шетао од улице Мартина Крпана до Стандардне 13. После сам свратио у Брестаче 17, попео се ону узвишицу више вртића "Први корак" и уживао у погледу. Толико сам се зауживао да ме ухватио стах од толике количине уживања. Ухватила ме паника од спознаје да претерана љубав може прерасти у могућност повређивања вољеног лица. Такав ме утисак прожима и јежи.
Ево ме, докторе, ту пред вама чучим и молим вас за помоћ. Желим да ме ослободите те врсте уживања, хоћу да се лишим тог задовољства. Волео бих да љубав према деци буде ограничена. Мора за то постојати некаква медицина, неки лек, инјекција, чај, пилула... Ви сте човек пре свега, разумећете мој вапај. Такође, човек сте од струке, сигуран сам да све ово нисам лајао у ветар. Ваша стручност ми улива поверење и даје наду да верујем у моје излечење. Ето, све време, док вам ово причам, ја на вашем зиду гледам слику. Ова умиљата и слатка девојчица, која грли бернардинца, чини да се топим од милине. Ја је волим мада је не познајем. Али... Просто ми дође да је поједем, не звао се ја Рекс!
Нема коментара:
Постави коментар