Многи су мушкарци оптерећни његовом величином. О њему се отворено говори и то на свим нивоима. Елем, када је реч о њему, онда нема много предрасуда. Мислим, постоје мишљења, питања, одговори, недоумице, али има доста искривљених слика по том питању. Постоје хвалоспеви, нарочито ако је пре започете теме у организам унешена каква количина малигана или нека друга текућина коју декларише алкохол. У таквим случајевима, ствар постаје стварина. Од глисте зачас настаје питон! А коментари попут: те ономе је већи, те овоме дуже траје... могу се чути у кафанској или уличној атмосфери, када опуштеност почиње да узима свој данак. Некима је танак, а они се слабо јављају за реч, или пак постају бучнији у излагању, само да би свом публикуму сренули пажњу на себе и буком прикрили бруку. По разним кулоарима, иза back-stage - а, журкама, слављима, свађама... нема сусрета а да Он није тема, поготово у последње време, када смо се мало еманциповали или бар мислимо да јесмо. Ипак, недостаје извесна количина романтике у свему овоме.
Када је реч о женама, ми мушкарци мислимо да су оне слабо заинтересоване за овакве теме. Напротив! Оне су у излагању финије, педантније, лепше се изражавају и са укусом га стављају у уста. Хоћу рећи, милије им је да о њему причају, него о make-up - у, фитнесу, фризури... Једна од мојих комшиница, три пута се удавала и, како сама каже: "Нисам имала среће". Њен први муж, Павле, нигде сиромах није радио, али је изгледа у још неким сегментима био сиромах. После се удала за једног адвоката, а за њега каже да је непрекидно читао нове законе. Од читања, као што и сами знате - фајде нема. А Парламент стално нешто чепрка по законима, мења их, доноси нова акта, амадмане, тачке, параграфе итд. Све то наводи адвоката на нова читања, а фајде... Таман је мислила да јој се посрећило када се удала за једног предузимача (важио је за "обдареног" дасу), човек једва преживео тежак инфаркт. Још увек се опоравља. Комшиница се више не опорави, биће да је изгубила сваку наду, чак и ону поседњу.
Ја о томе не волим говорити из културолошких и етичких побуда. Шта кога брига колики ми је и да ли ја могу или не могу. И, ако могу - колико могу?
- Ти, Јоване, имаш већ 50, а? - пита ме један старији пријатељ пре неки дан.
- Мислиш на године? 53. ми је - обрусих му!
- Па... ти, како... хмм... на петнаест дана... или ... на 30?
- Шта ми ту околишаш, залазиш ме а не можеш ме заћи! Хоћеш да ти кажем колики...
- Е, то! - прекиде ме у ширем излагању.
- Рећи ћу ти: довољан! Ето сад знаш. А и моја се жена не жали.
- Значи, није одличан већ, само довољан? - баш је био љубопитљив. Не подносим љубопитљиве људе!
- Јесте, довољан! Видиш, жена и ја изгурамо месец са њим. Хајде сада растуби по чаршији!
- Чекај, не љути се, само питам. - Настави причу пријатељ и баш сам мислио да је наше пријатељство наставком разговора пољуљано, он се изјада:
- И ја некако изгурам месец. Али тешко, врло тешко. Где ћу пре? Ту су комуналије, струја, телефон, а пензија око 200 евра.
- Па пријатељу, ни мој лични доходак није много већи од тих твојих 200 евра - утеших га!
Кажем ја да је довољан, а он не верује.
Људи се без ралога натежу са његовом величином! А и жене.
Када је реч о женама, ми мушкарци мислимо да су оне слабо заинтересоване за овакве теме. Напротив! Оне су у излагању финије, педантније, лепше се изражавају и са укусом га стављају у уста. Хоћу рећи, милије им је да о њему причају, него о make-up - у, фитнесу, фризури... Једна од мојих комшиница, три пута се удавала и, како сама каже: "Нисам имала среће". Њен први муж, Павле, нигде сиромах није радио, али је изгледа у још неким сегментима био сиромах. После се удала за једног адвоката, а за њега каже да је непрекидно читао нове законе. Од читања, као што и сами знате - фајде нема. А Парламент стално нешто чепрка по законима, мења их, доноси нова акта, амадмане, тачке, параграфе итд. Све то наводи адвоката на нова читања, а фајде... Таман је мислила да јој се посрећило када се удала за једног предузимача (важио је за "обдареног" дасу), човек једва преживео тежак инфаркт. Још увек се опоравља. Комшиница се више не опорави, биће да је изгубила сваку наду, чак и ону поседњу.
Ја о томе не волим говорити из културолошких и етичких побуда. Шта кога брига колики ми је и да ли ја могу или не могу. И, ако могу - колико могу?
- Ти, Јоване, имаш већ 50, а? - пита ме један старији пријатељ пре неки дан.
- Мислиш на године? 53. ми је - обрусих му!
- Па... ти, како... хмм... на петнаест дана... или ... на 30?
- Шта ми ту околишаш, залазиш ме а не можеш ме заћи! Хоћеш да ти кажем колики...
- Е, то! - прекиде ме у ширем излагању.
- Рећи ћу ти: довољан! Ето сад знаш. А и моја се жена не жали.
- Значи, није одличан већ, само довољан? - баш је био љубопитљив. Не подносим љубопитљиве људе!
- Јесте, довољан! Видиш, жена и ја изгурамо месец са њим. Хајде сада растуби по чаршији!
- Чекај, не љути се, само питам. - Настави причу пријатељ и баш сам мислио да је наше пријатељство наставком разговора пољуљано, он се изјада:
- И ја некако изгурам месец. Али тешко, врло тешко. Где ћу пре? Ту су комуналије, струја, телефон, а пензија око 200 евра.
- Па пријатељу, ни мој лични доходак није много већи од тих твојих 200 евра - утеших га!
Кажем ја да је довољан, а он не верује.
Људи се без ралога натежу са његовом величином! А и жене.
Нема коментара:
Постави коментар