Pripadam jednoj od najmoćnijih organizacija na svetu i to od samog njenog osnivanja. U Organizaciji sam samo član. Nemam niti jednu od funkcija. Možda je moja uloga u Društvu mala, ali u sprezi sa brojnim faktorima ima učinkovitosti i-te-kakve. Naravno, tako naše Društvo i posluje - kolektivno. I ostali članovi su takodje, samo članovi. Naš lider, naravno on je član i ništa više od toga. Ustvari, nećete verovati, ali ja nemam pojma o tome ko je lider. A i ne zanima me. Ne zanima nikog, mislim na ostale članove našeg poslovnog giganta. Često smo skeptični u zaključku da imamo Vodju. Uostalom, ovakvoj Organizaciji, lider i nije potreban. Sve funkcioniše perfektno, savršeno. Od planova, sprovodjenja potrebnih radnji, do samog ubistva, sve je pod kontrolom. Zahtevi za egzekucijama su uglavnom naručeni. Naravno, po izvršenju zadatka, javnosti jasno stavljamo do znanja da preuzimamo odgovornost za delo.
Niko tačno nezna koliko članova broji naš Kolektiv. Tačnije, zna se da nas ima mnogo, možda više miliona. Ima nas u svim krajevima sveta.
Početkom 80-tih, nekome je palo na pamet da bi jedna ovakva firma mogla uspešno da posluje. I nije se prevario. Do današnjih dana, funkcionišemo besprekorno. Ma gde da je zapelo, tu smo mi da otklonimo nedostatak.
Iako su svetski ekonomski, politički, kulturni, zdravstveni i drugi eksperti, Kolektivu davali male šanse za opstanak, Firma do današnjih dana stoji iza milione mrtvih. Da, tako je, naš posao je da ubijamo! "Ubij i ništa ne pitaj" geslo je naše. A pravila nema niti logike. Svako ko se ogrešio o Zakon, jedina kazna je SMRT! Zakon niko od nas nije pisao, ali za sve je izričit. Bilo da se radi o muškarcu, ženi, detetu, starijem, mladjem... Takodje, podjednako smo rigorizni prema svim narodima i narodnostima. Etnička pripadnost nema granica za nas. Bio crn, žut, beo, crven ili plav, čovek je čovek, ljudsko i grešno biće. Koga naša ruka dotakne, nema mu spasa! A Zakon se mora poštovati. Pitate se, zar postoje milioni grešnih, zar su i deca nešto skrivila... E, nije na nama, članovima Kolektiva, da razmišljamo. Naše je da radimo. I mi radimo - danonoćno, neumorno. Kada neko od članova zakaže zbog istrošenosti, na njegovo mesto dolaze mlade snage, još ne afirmisane, a željne dokazivanja.
Kako misliš, "Da li smo do sada pozivani na odgovornost"?
Misliš, da li je neko odgovarao po bilo kom osnovu za učinjeno delo?! Ta, molim te, pa kome da odgovaramo kada vidiš da svet srlja u propast, ambis, nepovrat! Gde je Moral, Velikodušnost, Briga za nemoćne, gde je Ljubav, Požrtvovanje, Samokritičnost, Širokogrudost, Emocije... Zbog svega nabrojanog a nedostajućeg u našem društvu, mi i radimo to što radimo - ubijamo! Ne kažem da poneko i nevin strada, dogadja se. Rat je, a u ratu se dogadja i to. Kako, koji rat? Rat izmedju Nas i Njih u kome za sada mi pobedjujemo. Eto, zato mi ne možemo nikome polagati račune za ubistva. Projekat naše Organizacije se upravo bazira na borbi protiv amorala. U vremenu kada droga caruje a ne um i svest ljudi, kada su gej brakovi ozakonjeni, da pritom mogu i decu usvajati, Mi nismo mogli sedeti skrštenih ruku! Možda bi to mogao biti okidač za početak naše intervencije. Shvatamo to kao obavezu i tu ne može biti odgovornosti! Mi jedino možemo biti nagradjeni, stimulisani, radi pomoći ovom društvu, mada to niko ne bi prihvatio od mojih kolega. Posao radimo iz ubedjenja.
Ne, moja Organizacija nema naziv, ime... Šta će nam to? Mislim, nije bilo u planu ma kakvo krštenje. I ostali smo bez imena, ali svet ne miruje, srlja, hoće da nam kumuje... Mnogi su nam davali razna imena, na kraju je "knjiga spala na dva slova": neki nam dali ime Aids a drugi, Sida. Nama to ne smeta, mi "radimo". Ne srljamo!
Niko tačno nezna koliko članova broji naš Kolektiv. Tačnije, zna se da nas ima mnogo, možda više miliona. Ima nas u svim krajevima sveta.
Početkom 80-tih, nekome je palo na pamet da bi jedna ovakva firma mogla uspešno da posluje. I nije se prevario. Do današnjih dana, funkcionišemo besprekorno. Ma gde da je zapelo, tu smo mi da otklonimo nedostatak. Iako su svetski ekonomski, politički, kulturni, zdravstveni i drugi eksperti, Kolektivu davali male šanse za opstanak, Firma do današnjih dana stoji iza milione mrtvih. Da, tako je, naš posao je da ubijamo! "Ubij i ništa ne pitaj" geslo je naše. A pravila nema niti logike. Svako ko se ogrešio o Zakon, jedina kazna je SMRT! Zakon niko od nas nije pisao, ali za sve je izričit. Bilo da se radi o muškarcu, ženi, detetu, starijem, mladjem... Takodje, podjednako smo rigorizni prema svim narodima i narodnostima. Etnička pripadnost nema granica za nas. Bio crn, žut, beo, crven ili plav, čovek je čovek, ljudsko i grešno biće. Koga naša ruka dotakne, nema mu spasa! A Zakon se mora poštovati. Pitate se, zar postoje milioni grešnih, zar su i deca nešto skrivila... E, nije na nama, članovima Kolektiva, da razmišljamo. Naše je da radimo. I mi radimo - danonoćno, neumorno. Kada neko od članova zakaže zbog istrošenosti, na njegovo mesto dolaze mlade snage, još ne afirmisane, a željne dokazivanja.
Kako misliš, "Da li smo do sada pozivani na odgovornost"?
Misliš, da li je neko odgovarao po bilo kom osnovu za učinjeno delo?! Ta, molim te, pa kome da odgovaramo kada vidiš da svet srlja u propast, ambis, nepovrat! Gde je Moral, Velikodušnost, Briga za nemoćne, gde je Ljubav, Požrtvovanje, Samokritičnost, Širokogrudost, Emocije... Zbog svega nabrojanog a nedostajućeg u našem društvu, mi i radimo to što radimo - ubijamo! Ne kažem da poneko i nevin strada, dogadja se. Rat je, a u ratu se dogadja i to. Kako, koji rat? Rat izmedju Nas i Njih u kome za sada mi pobedjujemo. Eto, zato mi ne možemo nikome polagati račune za ubistva. Projekat naše Organizacije se upravo bazira na borbi protiv amorala. U vremenu kada droga caruje a ne um i svest ljudi, kada su gej brakovi ozakonjeni, da pritom mogu i decu usvajati, Mi nismo mogli sedeti skrštenih ruku! Možda bi to mogao biti okidač za početak naše intervencije. Shvatamo to kao obavezu i tu ne može biti odgovornosti! Mi jedino možemo biti nagradjeni, stimulisani, radi pomoći ovom društvu, mada to niko ne bi prihvatio od mojih kolega. Posao radimo iz ubedjenja.
Ne, moja Organizacija nema naziv, ime... Šta će nam to? Mislim, nije bilo u planu ma kakvo krštenje. I ostali smo bez imena, ali svet ne miruje, srlja, hoće da nam kumuje... Mnogi su nam davali razna imena, na kraju je "knjiga spala na dva slova": neki nam dali ime Aids a drugi, Sida. Nama to ne smeta, mi "radimo". Ne srljamo!
Нема коментара:
Постави коментар