Dobar Leskovčanin daleko se oseća

Dobar Leskovčanin doleko se oseća!

Pogrešne studije nekih društvenih pojava

Pojava prva

Filharmonija završava muzičku numeru, a publika ostaje nema nekoliko trenutaka nakon kraja!

- zaključak: Publika je "zaglavila" u muzičkom transu, dolazi sebi par trenutaka kasnije!
- ISTINA: Publika nije sigurna da je kraj pesme.

Pojava druga

U ne tako davnoj prošlosti, ako bi ste zamolili (zatražili) da vam neko dete otpeva neku dečiju pesmicu, dete bi verovano zapevalo: "Zakleo se bumbar u cvet i u med...", "Deset ljutih gusara", "Razbole se lisica", "Moja mama"... itd.
Danas je jedno dete, na ovakvu "molbu", zapevalo "Ti moje zlato"!?

- zaključak:  "Dete peva onu pesmu, kojom je muzički najviše "bombardovano"!
- ISTINA: Današnji kompozitori i tekstopisci su podetinjili.

Pojava treća

Neke ljudske misli prete da odu u zaborav!

"Konju jedan! Vole jedan! Mrcino jedna!..." - sve to polako tone u prošlost!
Kakvo vreme nadolazi, počećemo da se vredjamo rečima: "Čoveku jedan!"

- zaključak: Malo smo preterali!
- ISTINA: Potrošili smo sav arsenal kvarnih reči u sistemu poredjenja, dosegli smo najkvarniju!

Pojava četvrta

... čekaj da smislim!

Од града нема Ни-ш

Можеш садити било шта, ту само Буја-новац

Људи су шарени али је Бео-град

Сви купују половне ствари само Кума-ново

То није обична, брза лисица, то је Куршум-лија

Сара није крава, Сара-је-во

Од града нема Ни-ш

Зе садиш, Зе-ница

По цео дан се Бања-Лука

Јела се проводи, а због ње Мари-бор

Пази, тето! Тето-во!

Све птице се туширају само се Соко-бања

Стари су могли некад, Нови Сад

Волим недељицу, али дража ми Суботица

Запева, а затим Зајеча-р

Тепих гази Милена, а Под-Горица

Шминка Се-Жана

Нећу лоз, дајте ми срећку За-греб!

Уморих се од овог успона,... Ох-рид, најзад!

Не иди тамо, уплешћеш се У-жице

Ту-зла вештица царује

Док м Копа-р, ж Сиса-к

За младожење пиће, за Младе-новац

То није цело, То-пола.
Не питај, путујем у Беч-еј!
Сваки ић, тамо је Богат-ић
Плац је мој а кућа Јагодина
Волим месо, Леба-не

Она спава на кревету а на Софи-ја

Бандераш

        Нисам нарочито школован човек. Нисам имао материјалних могућности за даљим школовањем, а и географски фактор је узео свој део колача, с тога тек, електричар сам. И то онај, БАНДЕРАШ. Наравно, школовао ме живот. Увек сам се трудио, извлачио максимум и упијао сваку иоле паметну мисао умних људи. Временом, човек са гомилањем знања добије потребу, а и мандат, да  размишља својом главом, да расуђује, да доноси одлуке, закључке... Да уочава разлику између добра и зла, да мери однос напона између фазе и нуле.

        У времену у коме живимо, сведоци смо многих поремећених вредности, многих прихваћених аномалија, велике количине незнања на одговорним местима, као и велике стопе смртности изазване употребом ватреног или хладног оружја. Такође, видимо да се разна девијантна дешавања шире у друштву, а друштво је све мање у могућности да их предупреди, а још мање суспендује! Примера ради, гро младих људи је лако на обарачу! Обарач се повлачи из хира, да се дође до ситних материјалних задовољстава. Такође, повлачи се да се покаже моћ, да се оправда постављање ега изнад личности, да се избегне брука. Обарач се повлачи готово увек када код таквих ликова дође до кратког споја, када прегори осигурач!

        Намеће се питање зашто је млађим људима понос лако рањив, зашто су лаки на обарачу, зашто немају филтер у опхођењу према својој врсти. Шта је то што им даје одрешене руке у понашању? Ко управља њиховим животима? Да ли живе у илузији живота или у животу илузије?

        НЕЗНАЊЕ је одговор на сва ова питања и многа слична. Не знају и не знају да не знају! Јер, исти ти људи немају сазнања да се трзањем ороза прекида један живот, сатире се јединка која је непоновљива. Такви људи су уверени да нису начинили какав ужасан чин. Неће се они призвати свести макар, о памети да и не говоримо. Сматрају да су јединку мало убили, па ако та јединка не буде по њиховом аршину, могу опет да је мало или начисто убију, већ према сопственој жељи или потребама.

        Не треба бити психоаналитичар, неуропсихијатар, психолог, било какав ијатар или лог, да би размишљао својом главом. Ја, Бандераш, размишљам овако! И имам потребу да своје мишљење поделим са људима, са којима делим ваздух, време и простор! Да, у праву сте: нису та деца крива! Ми, старији, ми смо криви што су такви људи постали отпадници друштва! И што представљају опасност од додирног напона ... и што на време нису уземљени!

Tako je po Mateji

U Bibliji se kaže:

- Mat. 5,8
"Blago onima koji su čistoga srca jer će Boga videti."

Eto, budi čistoga srca pa ćeš videti svoga Boga!



- Deveta Božija zapovest:

"Ne svedoči lažno na bližnjega svoga"

Što ne važi za one koji ti nisu bliski!

Попе, могу ли у цркву ући?

   У малој вароши у једном делу Србије, људи су се свакодневно скупљали пред локалном продавницом, сводили разне рачунице или се договарали о радовима на пољопривредним или дунђерским објектима. Седели би на разним згодама, чучали или наслоњени на какву усрпавну подлогу, шалили се, оговарали, пресуђивали, а све то праћено је пражњењем пивских флаша. Било је то место решавања многих поблема као и рађање нових, место где се говорило "у поверењу", креирао се девизни курс, проводаџисало се, кладило се итд.     

   Једног поподнева почетком деведесетих, у време највеће инфлације, стигао је пред продавницом човек са туце длака у бради.  Том приликом је саопштио окупљеним људима, да ће службовати у нашој локалној, хришћанској заједници у улози попа. Ништа на њему није га могло сврстати као представника клера (осим оног туцета), па су сви присутни помало били скептични према његовој изјави, а изречене речи примили са дебелом резервом. Када је поп ушао у продавницу, присутни су после пар трена ћутње, наставили са свакодневним активностима и праксе. Неко најхрабрији је заподенуо разговор реченицом: "Ја сам часна сестра, ако је он поп!" И још многе речи и реченице су изречене док се на вратима продавнице не појавише оних пар длака. Онда би сви занемели, бар на тренутак. Наравно, будући поп је частио присутне за његов срећан почетак, тако што је прихватио студено пивце, које му је понудио онај "најхрабрији".  Да ли је он био превише жедан или је флаша била мала, то никада није разјашњено. Садржај флаше се на екс слио низ грло и заузео своје место у његовом, повећем стомаку. Овај чин је у присутнима изазивао још већу неверицу. Како се конак налазио у близини поменуте продавнице, то је поп имао увида у окупљање "кворума". Тада се и он "окупљао" и невероватно брзо и вешто, уклопио у атмосферу. Тако је "синод" почео са, скоро свакодневним радом, коме је наравно, он председавао, давао а и усвајао предлоге.

   Почеци службовања попа су се некако поклопили са рођењем мог детета, те сам отишао да затражим светену водицу, какав је ред и обичај у Српству, да се дете у њој купа.

- Две марке! И донеси 5 или 10 у папиру, ја ћу ти вратити кусур - рече поп!

- Немам, нисам понео... нисам знао...

И тако одох из цркве необављеног посла. Истога дана сам био у пролазу поред оближњег града и пролазећи крај цркве, рекох дај да и овде "искварим реч".

- Колико сам дужан, оче? - Питао сам попа, док ми је пружао кесу с флашом воде.

- Таман посла да и то наплаћујемо! Цркви је мило да се множите. Нека је дете живо и здраво, а ви и супруга немојте стати на то једно. Нека вам је са срећом и уздравље. Бог вас благословио.

*

   Те недеље, човек је, с пар свећа у руци, дошао у цркву око 11 сати. При покушају да уђе, наишао је на затворена врата. Кренуо је онда ка конаку, намењеног за становање свештених лица, која службују и служе цркви, не би ли позвао попа да отвори цркву или бар добије кључ те сам отвори, што је поп практиковао. Затекао је попа за баштенским столом са некаквим, његовим друштвом те му саопштио разлог посете!

- Спаваш до подне па ћеш после у цркву, а? Црква није место где треба лењави да се окупљају. Видим и свеће си у граду купио, а не код мене у цркви! Па шта сад желиш? Да се молиш Богу кад је теби воља. Да ти Бог помогне!? А шта ти њему дајеш? - одржа поп човеку опело пре времена! - Ево ти сада кључ, а други пут води рачуна шта радиш!

*

   Био је пазарни дан у нашем малом месту, када човек са села сиђе до вароши да испазари недељне потребштине за кућу. Уједно, неко би искористио прилику да посети цркву те се обрати и приближи Богу, како би се духовно осетио јачим. Тај "неко" је пошао у цркву, али га је поп зауставио и пруживши му кључ, казао да "не одуговлачи". Верник је запалио свећу себи за здравље, а такође и свим члановима своје породице. Није заборавио ни своје вољене који нису више међу живима. После паљења свећа, стао је пред иконом, те онако за себе, тихо изговарао речи, које би се могле протумачити као молитва.

У једном моменту осетио је да у цркви није сам. Како је у том моменту баш помињао све свеце, помисли на трен, да су услишили његову молитву те "сишли" да му помогну.

- 'Ајде, јеси ли завршио?

- О, Боже! Зар су и свеци почели говорити? - упита се верник у себи.

- 'Ајде ако си готов! Пијац је данас. И ја треба да купим нешто...

Човек се прекрсти пред иконом Пресвете Богородице, затим исту пољуби и напусти цркву.

(Priča je 100 posto bazirana na istinitim dogadjajima!)

(Slika nema nikakve veze sa pričom)

Nezgodan Mile

(za pravilan izgovor akcentovati crveni samoglasnik)

        Golem č'čkolj, ov'j moj košija, Mile! S'mo čapuri, ne mož ga zaustaviš. Sreto ga njeknja s's pun č'č'k zembil, ide od pijac. Pa stade da mi nešto orati, a na mene se ita! Razoratija se, nume da stane, a ja sve ustupkujem... Išeja bi si ja, al' vikam, red je da ga ispoštujem. Lele, kad si mi zaorati kako je išeja u opštinu, pa tam nešto dokazuvaja i svi gi on nadoratija! 
- Svi ućutaše! Dokaza im!
Posle se preseli u sud, pa i tam nešto "dokazuvaja" al' ga"zamolili" pa iskočija otud. T'm'n s'm mislija da je završija s's oratu, pa da si poitam po svoje rabote, kad mi zapriča kako ga zaustavija policajac sas nevrzan pojas. I tuj mu Mile dokazuvaja, dokazuvaja...
- Dobro, znači ne te kaznija, pita ga ja.
- Ma, kazni me al sam mu dokazaja!
         Mislim se ja, kakvo je toj dokazuvanje kad ga je policajac kaznija, al nek mu bude. Poče ja b'š da mrdam, ba'š mi se prižurilo, a on razvrza od politiku! Stiskam se ja, mrdam, vidi on da je na mene zort da idem, ali ne obraća pažnju. Više je pažnju posvetija na Vučića, pa štoti neje za njega rekja! Posle predje na Bosnu i Hrvatsku i na svi nadje manu. Ja se unervozi i ubezderi, al on toj ne primećuje! Mora ga prekinem, reko da mora si idem... Ma nedade da završim, a već otide samerikanci na Mesec!
Kad sleže ozgor, ide u Čečeniju, pa u Boliviju, u Angolu... a meni već vrije li vrije! Ne mogu više da izdržim, ću ljosnem!!! A on nastavi dalje, kako njegov komšija ima brata, kuj više liči na njega nego na sebe! Kvo je toj bitno... bem li ga?!
        Još lečka vreme me zadržava pa reče:
- Ete, ja te malko zadrža na sred ulicu, ti se možda žuriš, drugi put ću ti pričam malko poviš. A i ov'j kanalizacija se b'š rasmrdela! Aj, dovidjenje čim se žuriš.
- Ma, ne žurim se VIŠE!!! Reko' ja! 
Ah, Mile... mile ti ga majke...