Чур

- Стојанке, дођи овам. Погледај кроз прозор накуд Наћин рид, кажи које видиш.
- Накуд Наћин рид видим снег, исто ко и куде нас.
- Не мислим на снег, бре, Стојанке. Погле на вр Наћин рид.
- Па, и туј је снег, које има чудно?
- Прво ми кажи колко је сати.
- Које ме зебаваш бре, Радивојо, пал ене ти га сат на зид, видиш си и сам.
- Видим, пола дванајес је. Још малко па ће пладне а деда Урошов оџак се јоште не чури.
- Долеко је, Радивојо, па се не види. Кућа му се једва види и по убаво време а камо ли саг.
- Али, чур из оџак му се увек видеја.
- Па, то јес, видеја се.
- А саг се не види.
- Не види се... Да му се неје нешто зло десило?!
- Тој се и ја мислим, Стојанке. Да је по блиско, прешеја би да видим.
- Ма, куде ћеш по овај снег, треба слегнеш до реку, па уз Падиницу...

- Па преко чукар, до Наћин рид и до деда Уроша, знам пут. 

- Ће те вати мрак, бре! 

- Де, несам пошеја... нећу идем. Ћу пратим абер на Власту Сачму.

- Ако је стврано умреја, куј ће га сарани по овуј вејавицу и невреме? Ће га растргну мечке и вуци.

- Е, тај деда Урош остаде сам... а онолика деца... Растикаше се куј куде!

*

     Деда Урош, старина од oсамдесет четири године, умро је те зиме у својој кући потпуно сам. Некада, радовао се и дичио са својим ћеркама које је са својом супругом Радојком, неговао као лале у саксијама. Жену му сатре нека бољка онда када је била најпотребнија породици те он оста да ћеркама буде и отац и мајка. Радовао се њиховом одрастању и сазревању, и говорио како су то његови најлепши цветови наде. Веома је жалио што ту радост није могао делити са својом вољеном Радојком те је својој деци увек говорио оно што је и сам желео: "Радојка би волела да буде тако и тако...". Пружио је ћеркама све што родитељи могу пружити својој деци почевши од обувки, одеће преко школовања до удаје. Свим зетовима је дао пристојан мираз а најмлађој је направио кућу у селу, у близини своје куће, надајући се да ће наћи зета који ће се призетити. Но Милена, којој је кућа била намењена, са својим Драгишом оде у Аустралију а кућа оста празна. Остале ћерке су се већ биле поудавале по судседним селима али и оне се убрзо одселише по градовима широм Србије а и ван ње. Невенка оде у Италију, Миланка у Смедерево а Марица и Гордана се скућише у Београд. Тако, деда Урош, и поред петоро кћери, оста сам у планини да се бори са свим оним што старост зна да понуди човеку. Ћерке и зетови забаталише да га посећују а унуке није видео никада - ниједног. Скоро свакодневно га је прогањала једна немила помисао: његове ћерке се односе према њему као да су деца неког његовог непријатеља. Имао је осећај да је над њим примењен психчки лапот. Чинило му се да би лакше поднео ритуал оног правог, физичког лапота.

     Радост и тугу, старост и бол, делио је са једином живуљком коју је поред себе имао - са псом Белчом. Међутим, од прошле зиме је остао сам јер су Белчу у Падини растргли вуци. Деда Урош је испод борова пронашао једино што је од Белче остало - његов реп.
     Ето, дође друга зима, дође ред да и деда Уроша напусти живот а да то нико није знао. Својој Радојки се придружио нежно и тихо, као што је и живео, ненаметљиво, неприметно, удаљен од људи, од својих најмилијих, од света и свега... Тога јутра његов шпорет није зажарио, оџак није зачурио.

*

- Људи, сакупили смо се овде да се договоримо око једне ствари.
- Шта има да се договарамо, сутра устајемо у пола четири, узимамо опрему, пустимо керове и правац планина.
- Тако је, правац планина с тим што нећемо ловити.
- Зашто, Власто, нећемо ловити? Зар да ми пропадне недеља, сад кад је отворена сезона лова на зечеве?
- Неће нам пропасти дан, Стево. Него, ко још иде са нама?
- Славко Поп је рекао да ће ићи. 

- Ти Мишо, идеш ли?

- Идем ја а иде и Раде Жаба. За Вељу Призетка нисам сигуран...
- Доста смо.
- За шта смо доста, Власто? Зар да пешачим до Наћиног рида а да не испалим ниједан метак?
- Испалићеш, Мишо, испалићеш.
- Па, за који враг идемо у планину, ако не ловимо?

*

     Те зимске недеље, уморна група ловаца је нешто пре поднева стигла пред кућу деда Уроша. Ни сами нису могли знати колико пута су се огрејали око његовог шпорета или преноћили, када би их захватио кијамет. Деда Урошева кућа је вазда била отворена за сваког добронамерника а посебно за ловце Доњомалце, који су му често доносили намирнице из вароши. И увек би их деда Урош питао, има ли каквих вести о његовим унуцима, на шта би међу ловцима настајао тајац. Схватао је старина ту мучну тишину, као оловно бреме тешку, и ништа више не би питао.

     Ловци су се убрзо организовали око укопа, поштујући локалне обичаје у Срба за такве прилике. Сандук су сковали од некаквих полутрулих дасака, скинутих с тавана а од стабла младог храста направише импровизовани крст на коме, уместо цвећа, ставише зелену гранчицу тује. Од цветова наде и њихових потомака, нико није могао присуствовати сахрани и нико није могао оплакивати деда Уроша али... Управо када су ловци почели спустати сандук у раку, планином је одјекнуло завијање ловачких керова. Недуго затим, бука из пет пушака се стопила у један пуцањ.

*

- Стојанке, чу ли ти овој? Приђи при прозор да видиш нешто.
- Аха, чу... Гле, према Наћин рид се види чур из деда Урошов оџак!
- Добро је, саранили су га.