Морска прича

     Данашњи дан је одисао папреношћу. Толико је било топло да је човек морао ући у воду ако би желео да се намокри. У првим јутарњим сатима, силаском до обале мора закључио сам да нисам био највреднији. Плажа је већ била добро посећена. Прошао сам поред лежећих прилика, које су на сунцу увелико пекле своја недужна тела и зашао у слабо посећен део плаже. У ствари, ту где сам се припремао да скинем све са себе, никог осим мене није ни било. Песак је већ пружао довољну количину топлоте која је нарочито погодовала мојој изарченој кичми. Лешкарио сам и сунчао се, не обраћајући много пажње на околину. У далеку солунску луку упловио је један брод. У следећих пола сата слушао сам мелодију таласа који су се обијали о стене на обали. Онда је у мој видокруг упловила једна госпођа, која је најпре снимила околину, одабрала место у мојој непосредној близини и са себе стресла оно мало крпа, у намери да осунча сваки део свога тела. Убрзо смо остварили визуелни а потом и аудитивни контакт. Како су нам се животна интересовања преклапала, имали смо о чему разговарати током наредна два и по сата.

     Вечерње сате користим за шетњу по граду. Волим да студиозно посматрам и анализирам понашање људи. Та врста забаве ми је једнака гледању филма у којем има хорора, комедије, трагедије, акције, мистерије, фантастике... 

     Навукао сам мајицу преко главе, обукао неке нарочито уске бермуде и крочио на шетајућу површину. Тако дотеран, у врло пријатној приморској атмосфери, промичем поред изложених лажипара и уличних свирача. На сваком кораку наилазим на ресторане отвореног типа где посетиоци у своја грла трпају триглицериде, холестерол, шећер, алкохол и остале гастрономске задовољштине, углавном салату токсина. У свом том неартикулисаном сазвучју, иза себе одједном чујем нечије обраћање, уз осећај да је упућено мени.   

- Добро вече.

 Окренуо сам се и угледао непознато лице које је гледало у мене и поновило:

 - Добро вече, како сте?
- Добро вече, Но... да ли се познајемо од некуд?
- Наравно, познајемо се. Пар преподневних сати смо провели заједно на плажи.
- О, госпођо, извините, ви сте сада обучени па вас нисам одмах препознао.

- Ја сам вас одмах препознала.

- Како вам то полази за руком?

- За руком не али за оком полази, још како.

- Откријте ми тајну, молим вас.

- Нема тајне. Како на плажи тако и овде, запазила сам вас, ви сте по читавом телу тако шланг!

За психијатрију

 

Док ме прекидачи посматрају, ципеле ми се смеју!

Датуми, датуми...

     Не, то нису само пуки бројеви. То су успомене, лоше а и оне добре. Буде се сећања иако ми то не желимо. Тај се процес одвија у нама мимо наше воље. Углавном, успомене нас подсећају да смо имали прошлост. Да смо оставили какав траг иза нас. Да смо, ту и тамо, утицали на равнотежу у Свемиру. Својим деловањем, променили смо Друштво, Природу...
     На данашњи дан, 1980. у 14 часова се завршио мој први радни дан. Локација, Монтажа Развитак у Лесковцу. Радно место, електроинсталатер на електроинсталацији погона Ресортове фабрике. Имао сам у том тренутку један дан радног стажа, тек један од 13.372 дана (36 година, 7 месеци и 17 дана).
     Ех, какав је то осећај био онда! Па, у том трену, Свет је био мој, држао сам га на длану. И не само Свет, не наш Млечни пут, имао сам Васиону у шаци! Радост се мешала са усхићењем, са неверицом... Зар је могуће да сам се запослио, зар је могуће да имам један радни дан, дан радног стажа?
Када је пословођа Вуле објавио крај радног времена за тај дан, да треба прикупљати алат и опрему, да се можемо пресвлачити и спремати за одлазак кући, ја сам желео да останем да радим још, поподне цело, ноћ... да сутрадан пре свих будем на послу, да ми неко не украде радно место. Након одласка кући, стрeпио сам због тога. Мајка ме дочекала са сузама у очима и рекла нешто, не знам шта, нисам је чуо. Мислио сам само на сутрашњи дан, да што пре одем на посао.
     А био сам материјално врло слаб, посао ми је дошао као спас, као дављенику сламка. Имао сам онда само 19 година, желео сам пуно тога а имао сам само голи живот. И један радни дан. И један датум, 14. мај!

     (У погону Монтажа- Развитак сам радио само два и по месеца, након чега сам прешао у Електродистрибуцију Лесковац, погон у Грделици, где сам на месту електроенергeтичара радио до краја радног века, када сам пензионисан 31. 12. 2016. - jош један датум). Доња слика датира из 2012.