Мој земљаче

Земљаче... Moj земљаче!
Питаш ме како сам.
А како ћу бити но, добро.
Ето ме, стојим.
Питаш ме ко сам ја, имам ли име.
Ех, ко сам и које је моје име?
Руина може бити моје име...
Ништавило, Нигде!

Некада, имао сам име. И презиме.
Све сам имао.
И лепоту, и доброту,
младост и драж,
слабост и кураж.
Имао сам јецај, сузу, oсмех
и раме за плакање.
Некада био сам човек.

А сада... Сада сам само лик.
Лик, који личи на своју прошлост.
Сада сам спомен нечијег делања,
битисања, посртања и успињања.
Камен сам на нечијем срцу, вода у опанцима.
Трн у нечијем оку!
Спомен нечије туге и радости,
неких грехова и гадости.
И понос некоме.
Да, сада сам спомен нечијег постојања и кајања.

Нисам ти ја, земљаче мој, од памука
да ме стисне свака рука.
Нисам ни од гвожђа
да ме из "милосрђа" нагриза рђа.

Мемер је моја душа а гранит тело
у њима куца срце од крви и меса.
Ту почива моја снага и моје дело
између трулих костију и леса.

Ето, земљаче мој, споменик сам тек.
Споменик је сада моје име
и презиме, мој земљаче!

Како да те зовем

- Лепа ти диплома, где си је украо?
- Нисам је украо, купио сам.
- Где? Код оног...?
- Не, он није поуздан већ на бувљаку.
- Овако лепе дипломе има на бувљаку?
- Их! Има и лепше али ову сам узео, некако је посебна. Јевтина била.
- Шта пише на њој, шта си сада?
- Право да ти кажем, не разумем шта пише.
- Како то? Јеси ли сада доктор?
- Не знам. И сам видиш да је написана неким чудним словима. Тек понеко препознајем.
- Богами, слова јесу чудна... Ево, има слово А, има О, Т... али лепа је, баш је лепа.
- Да, а има и бројева, то разумем.
- Сад не знам да ли си доктор или ниси, а и сам не знаш. Како сад да те зовем?
- Питаћу неког, ваљда ће неко знати.
- Како ћеш питати и кога?
- Просто, питаћу спремачицу, она све зна. Пре неки дан ми је протумачила неки текст, неки потпис.
- Аха, одлично си се сетио.
- Милена!
- Молим, газда.
- Нисам ти ја газда, ја сам ти сада... ја сам сада то што овде пише. Хајде, погледај шта овде пише па да знаш шта сам за тебе.
- Овде пише Признаница, на ћирилици.
- Милена, слободна си. Ето, шта сам ти рекао, видиш да је посебна.
- Посебна је, Признаниче.
- Тако је, Обрачуне.

Благо нама

- Благо теби, ти си коњ.

- А што је благо мени?

- Па, тебе помињу кад нешто пореде са нечим лепим.

- А кад кажу: "Коњу један"?

- Није исто. Ајд, сам реци, исто ли је кад се каже то и: "Магарче један"! Осим тога упоређују ме кад је у питању мерка... она мерка, знаш?

- Па, ти, магарче, треба тиме да се дичиш, имаш највећи међу животињама.

- Да, али ми чешће служи за поређењe него у сврху за коју је намењен.

- Тише мало, ево га иде вепар, сав се зајапурио.

- Види како се шепури она свиња поред њега а о керовима да не причам.

- Море, то није тако битно. Гледај оне ћурке и овце што га прате.

- А знаш ли зашто иду за њим?

- Мислим да ни оне не знају.

- Знају. Овце га доживљавају као овна а ћурке ко ћурана.

- Да знаш да си у праву, подигао ону главурду ко ован трећак а шепури се ко накљукани ћуран.

- Мене више подсећа на вола.

- На вола? Зашто?

- Па... и сам видиш, кад запне да уради нешто, не уме да стане. 

- Аха, онда... онда је ко биво.

- Мало је један, треба га поредити са два бивола!

- То су већ мајмунска посла.

- Благо свима њима са њим и њему са њима.

- Задриго, задриго... скрнави људски род.

- И још се усуђује да човеком себе назива.

- Тешко људима са њим!

- Да нисам у њиховој кожи.

- Да иронија буде већа, сами су га изабрали за главног крмка.

- И још тврде да нема бољег брава!

- Е, дође ми да се од муке насмејем, њи-хи-хи-хииии!

- И мени,  и-хаа, и-хаа, и-хаа...

- Благо мени што сам коњ.

- И мени што сам магарац.

- Ех... благо нама.

- Благо.