Родитељска

     Мај месец је увелико текао. Ближио се крај школске године за ученике осмаке. Сањи су професори закључили већину оцена. Остало је још пар предмета где предавачи, из неких разлога, нису изнели свој последњи став, мада се то очекивало можда већ наредног дана. Сања је била одлична ученица.
     Марина, Сањина мајка, је у дану родитељског састанка, који је био заказан у десет часова пре подне, радила прву смену. Марко, Маринин супруг и Сањин отац, био је на терену већ двадесетак дана, стотинама километара далеко. Деда Милан, Марков отац, Маринин свекар и Сањин деда, био је једина преостала могућност да присуствује родитељском састанку. Иако дубоко закорачио у осму деценију живота, још увек добродржећи, деда Милан је у учионицу ушао с малим закашњењем. Учтиво се извинио због кашњења а остали присутни му указаше на празну столицу. Шапатом се захвалио на помоћи, сео и стрпљиво чекао да програм састанка тече по плану. 

     Након општег излагања, разредни старешина је почео појединачно да образлаже успехе и слабости својих ученика. Како би разредни прочитао име ученика, тако би се јављао присутни родитељ или старатељ. Свако од њих је имао прилике да чује резултат свог улагања у своје поколење. Наравно, нечија очекивања су била изневерена, а неко би се пријатно осећао.

- Сања Илић. Је ли ко дошао за Сању Илић?
- Еве, ја, профисоре - јави се деда Милан.
- Ви сте?
- Ја сам.
- Мислим, ваше име, молим вас - учтив беше и разредни.
- Нема које да ме молиш, профисоре, ја сам Милан Илић, Сањин деда, сас два ордена за храброс! Један на Колубару, кад потерамо Поћорека а други на Кајмакчалан. Да видиш профисоре, као бегају,
- Ко, ко то бежи?
- Сви бегају кад се Србин расрди, и Аустријанци и Бугари.

- Добро, деда Милане, свака част на ордењу, сада смо овде због свих ученика па и ваше унуке, Сање.

- Аха, добро де, господине... ал да си видеја како бегају... Дизају прашину и по блатњав пут!

- Е, овако: Сања је одлична ученица...

- Које викаш, господине профисоре? - упита старина и стави своју шаку на ушну шкољку.

- Кажем, Сања је одлична ученица, има скоро...

- Ма, чуја сам те и први пут, господине, него ми мило да још једаред чујем за моје Сањче - од радости, пођоше деди сузе низ оба образа. 

- Као што рекох, одлична је ученица, има скоро све петице.

- Е, тој ми мило да чујем. Значи, несам џабе преко Албанију преодија бос! Чек, чек... рекосте ли ви да несу све петице? - одједном деда зачуђено упита.

- Да, има још пар незакључених оцена али ја верујем да ће и оне бити петице, осим... осим можда музичко.

- А, које има из музику?

- Има четворку али није закључена. 

- Ау! Како па тој да из музику има слабу? - сада већ, и зачуђено и изненађено, упита.

- Не, деда Милане, није слаба само, није петица.

- Ама, господине, ја се нешто мислим... она дома, не да пева него нумем ти рекнем. А, како тој да има слабу, еве и ја се питујем. А по цел д'н само поје!

- Није то исто, деда Милане, него, ја ћу се постарати да јој се на наставничком већу закључи петица, како би била вуковац.

- Да бидне вуковац?

- Да, баш тако. То ће јој олакшати упис...

- Чек мало, господине. Да ви право речем, добро је што има и туј слабу.

- Није слаба, четворка је а то није слаба оцена.

- Па, тој, господине... немој се трудите ич, нек си остане четворка. Не треба њој ништа л'сно, ће се навикне на тој!

- Зашто, деда Милане? Без те петице неће бити вуковац.

- Е, вуковац... то је монтирано, неје њојно право знање. А друго... овеј песме што ги дома пева... ја ги, мој профо, ич не разумем. Тај, куј ву је даја четворку, неје погрешија, паметан је тај човек!

- Деда Милане, она кући вероватно пева песме на страном језику, зато је не разумете.

- Дабоме, профо, и ти си паметан човек, видиш ли? Ама, што гу јемпут не чу да запева "Шарено пиле по гору поје" или "Тандрчак"... ех... - дубоко уздахну деда Милан.

- Деда Милане, то сада више нико не пева. Сада су популарне песме на страним језицима, на енглеском...

- Ма, синко мој, па ја сам се против тија странци борија за овуј слободу а моје Сањче... зар да пева на тија погани језици... и четворка је млого! - и овог пута пођоше сузе деда Милану низ оба образа али не због радости.