Ногу пред ногу, парком шетам лагано, оно, баш пензионерски. Ништа више не зависи од мене, ничим више не владам (ни собом), и нико не обраћа пажњу на мене... Али, зато ја обраћам пажњу на све што се миче и не миче, око мене. Све ми је занимљиво, свуда бих завукао нос, упио бих сваку информацију, пропратио бих свако дешавање.
Међу шетачима, мало је старијих, озбиљнијих људи. Млађи су бројчано доминантни међу којима предњаче парови. Приличан број млађих мама шета своју чељад, мада, ту и тамо, тога се латили млади очеви. Све ја то посматрам из седећег положаја, кога подржава клупа у парку. Дакле, шеталиште је испуњено лепезом шетача, чији бих састав могао описати у пар речи: од меконијума до тврдонијума! Е, када смо већ код меконијума, да вам испричам јучерашњи догађај у истом, овом парку.
Управо сам сместио своје, калцијумом осиромашене, кости на клупу, када чух своје име изговорено из уста жене, рекао бих. Када сам се окренуо у правцу из ког је долазио глас, угледах Марка Кртицу, са ким се познајем и дружим још ода најранијег детињства. Отуда нам и заједничка констатација, коју смо врло често у шали изговарали, да се знамо још од меконијума. Тачно је да смо начели осму деценију живота и да бисмо се требали занимати за неке озбиљније ствари, што смо и чинили, али никада нисмо ускратили себи задовољство да разговарамо о сексу. Најпре сам се заитересовао за његов глас, јер природно није звучао, чак је био танушан, зато сам имао утисак да ми се обратила нека жена. Узалуд сам се порадовао, бар на трен!
- Лизао сам...
И баш када сам очекивао да ће начети поменуту тему...
- Лизао сам сладолед и ето, сад звучим као жена.
Не питајте ме зашто поред имена има онакав надимак, и те како има везе са оном темом. Но, да наставим са причом, питао сам га о чему ћемо најпре дискутовати. Хоћемо ли најпре о политици па о сексу или обрнуто?
- Од обоје!
- Како од обоје? То је неспојиво.
- Можда код тебе, код мене је спојиво да спојивије не бива!
- Хајде, баш да чујем како неспојиво може бити спојивије.
И поче он са својом причом, али онако издалека:
- Ти, дакле, знаш да је моја жена од мене млађа 9 година. И она, како да кажем, још увек хоће и може... знаш? А ја, ја само хоћу. И видиш, чујем ти ја да постоје средства, знаш она средства... она од којих се диже... како се зваше?
- Мислиш на афродизијак?
- Да, баш на њега мислим. Пре неко вече, ја и жена одлучимо да... да користим тај афродизијак.
И све је лепо ишло, афродизијак деловао како треба, а жена рече да би било боље да укључи телевизор, мало романтика, мало нека тиха музикица... и тако то.
- И, шта је даље било, причај Кртице?
- Ма, не питај.
- Ако ниси имао намеру да причаш до краја, ниси морао ни почињати.
- Рећи ћу ти али да...
- Нећу ником рећи, причај!
- Да се не смејеш, бре! Кад је жена укључила телевизор... баш је ишао дневник!
- Па?
- Како, па? Шта, па? Дневник, моментални афроспустијак!
Нисам се смејао јер, и ја сам мислио телевизор може стимулативно деловати на догађај.
Међу шетачима, мало је старијих, озбиљнијих људи. Млађи су бројчано доминантни међу којима предњаче парови. Приличан број млађих мама шета своју чељад, мада, ту и тамо, тога се латили млади очеви. Све ја то посматрам из седећег положаја, кога подржава клупа у парку. Дакле, шеталиште је испуњено лепезом шетача, чији бих састав могао описати у пар речи: од меконијума до тврдонијума! Е, када смо већ код меконијума, да вам испричам јучерашњи догађај у истом, овом парку.
Управо сам сместио своје, калцијумом осиромашене, кости на клупу, када чух своје име изговорено из уста жене, рекао бих. Када сам се окренуо у правцу из ког је долазио глас, угледах Марка Кртицу, са ким се познајем и дружим још ода најранијег детињства. Отуда нам и заједничка констатација, коју смо врло често у шали изговарали, да се знамо још од меконијума. Тачно је да смо начели осму деценију живота и да бисмо се требали занимати за неке озбиљније ствари, што смо и чинили, али никада нисмо ускратили себи задовољство да разговарамо о сексу. Најпре сам се заитересовао за његов глас, јер природно није звучао, чак је био танушан, зато сам имао утисак да ми се обратила нека жена. Узалуд сам се порадовао, бар на трен!
- Лизао сам...
И баш када сам очекивао да ће начети поменуту тему...
- Лизао сам сладолед и ето, сад звучим као жена.
Не питајте ме зашто поред имена има онакав надимак, и те како има везе са оном темом. Но, да наставим са причом, питао сам га о чему ћемо најпре дискутовати. Хоћемо ли најпре о политици па о сексу или обрнуто?
- Од обоје!
- Како од обоје? То је неспојиво.
- Можда код тебе, код мене је спојиво да спојивије не бива!
- Хајде, баш да чујем како неспојиво може бити спојивије.
И поче он са својом причом, али онако издалека:
- Ти, дакле, знаш да је моја жена од мене млађа 9 година. И она, како да кажем, још увек хоће и може... знаш? А ја, ја само хоћу. И видиш, чујем ти ја да постоје средства, знаш она средства... она од којих се диже... како се зваше?
- Мислиш на афродизијак?
- Да, баш на њега мислим. Пре неко вече, ја и жена одлучимо да... да користим тај афродизијак.
И све је лепо ишло, афродизијак деловао како треба, а жена рече да би било боље да укључи телевизор, мало романтика, мало нека тиха музикица... и тако то.
- И, шта је даље било, причај Кртице?
- Ма, не питај.
- Ако ниси имао намеру да причаш до краја, ниси морао ни почињати.
- Рећи ћу ти али да...
- Нећу ником рећи, причај!
- Да се не смејеш, бре! Кад је жена укључила телевизор... баш је ишао дневник!
- Па?
- Како, па? Шта, па? Дневник, моментални афроспустијак!
Нисам се смејао јер, и ја сам мислио телевизор може стимулативно деловати на догађај.
Нема коментара:
Постави коментар