- Бррррррррррррр! Што је хладно.
- Баш. И ја сам се смрз'о до костију.
- Еј, 'де вам је младост? Да ли ми верујете, иако је децембар, ми на спаваћој соби не затварамо прозоре. Навикли смо са женом да спавамо тако.
Овако се, од прилике на улици одвијао разговор између човека у седмој деценији живота и неких младића. И заиста, седмодеценијаш је изгледао крепко, свеже, очувајуће, црвен у лицу, рекло би се да би Сизифа изнео на брдо заједно с каменом. Знао сам туце таквих људи који су подносили хладноћу. Мицко Џемси је на минус петнаест ишао са раскопчаном кошуљом и са летњим џемпером преко ње. Њега нисам волео да сретнем. Ја, закопчан до грла, слојевито обучен, утопљен са дебелим јакнама и капутима, ако бих га случајно срео, моментално бих се уледенио и цео дан би ме држала дрхтавица. Избегавао сам његову улицу из тих разлога и осећао се топлије.
Славко Печин је увек носио видно краће панталоне. Знате оно, када смо били деца, кројач би нам сашио панталоне по мери. Након неког времена, те би се панталоне просто скратиле због нашег нарастања, и исте би завршавале више наших глежњева. Управо тако је и Славко одавао утисак одраслог човека, који је у непрекидном расту. А поента његових кратких панталона је та да је исте такве носио и зими тако да се јасно видео део ноге између чарапа и панталона. Увек при сусрету сам обарао поглед и гледао у тај део његове фигуре, очекујући да ће бар у зимском периоду обући дуже панталоне, и увек би се разочарао и протресао од хладноће, која би ме потпуно обузимала. Ни њега нисам волео да сретнем.
А случај је наместио и сложио коцкице да једном приликом, из некаквих разлога, одем до куће оног шездесетинештогодишњака. Зима је већ била на измаку, негде из далека је пролеће хватало залет, осећало се то у вазуху. Док смо домаћин и ја, шетајући по дворишту разговарали, он ми је показивао како је од целог приземља направио пространи дневни боравак, док је спаваће собе сместио на спрату, пажњу су ми привукли његови прозори, које "никада не затвара". Онда сам уочио и схватио зашто не затвара те прозоре на спаваћим собама. Нисам сигуран да би затварањем постигао неки ефекат, с обзиром на то, да на прозорским крилима ни једно стакло није било читаво.
- Баш. И ја сам се смрз'о до костију.
- Еј, 'де вам је младост? Да ли ми верујете, иако је децембар, ми на спаваћој соби не затварамо прозоре. Навикли смо са женом да спавамо тако.
Овако се, од прилике на улици одвијао разговор између човека у седмој деценији живота и неких младића. И заиста, седмодеценијаш је изгледао крепко, свеже, очувајуће, црвен у лицу, рекло би се да би Сизифа изнео на брдо заједно с каменом. Знао сам туце таквих људи који су подносили хладноћу. Мицко Џемси је на минус петнаест ишао са раскопчаном кошуљом и са летњим џемпером преко ње. Њега нисам волео да сретнем. Ја, закопчан до грла, слојевито обучен, утопљен са дебелим јакнама и капутима, ако бих га случајно срео, моментално бих се уледенио и цео дан би ме држала дрхтавица. Избегавао сам његову улицу из тих разлога и осећао се топлије.
Славко Печин је увек носио видно краће панталоне. Знате оно, када смо били деца, кројач би нам сашио панталоне по мери. Након неког времена, те би се панталоне просто скратиле због нашег нарастања, и исте би завршавале више наших глежњева. Управо тако је и Славко одавао утисак одраслог човека, који је у непрекидном расту. А поента његових кратких панталона је та да је исте такве носио и зими тако да се јасно видео део ноге између чарапа и панталона. Увек при сусрету сам обарао поглед и гледао у тај део његове фигуре, очекујући да ће бар у зимском периоду обући дуже панталоне, и увек би се разочарао и протресао од хладноће, која би ме потпуно обузимала. Ни њега нисам волео да сретнем.
А случај је наместио и сложио коцкице да једном приликом, из некаквих разлога, одем до куће оног шездесетинештогодишњака. Зима је већ била на измаку, негде из далека је пролеће хватало залет, осећало се то у вазуху. Док смо домаћин и ја, шетајући по дворишту разговарали, он ми је показивао како је од целог приземља направио пространи дневни боравак, док је спаваће собе сместио на спрату, пажњу су ми привукли његови прозори, које "никада не затвара". Онда сам уочио и схватио зашто не затвара те прозоре на спаваћим собама. Нисам сигуран да би затварањем постигао неки ефекат, с обзиром на то, да на прозорским крилима ни једно стакло није било читаво.
Нема коментара:
Постави коментар