Да се дзвериш!
Данске прође комшика Вања поред моју кућу и ја гу вика на кафу да сврне, а она рече:
- Еј, баш би сврнула, знаш како ми се пије кафа, ал нес'м се истуширала.
Па се еве, с'г дзверим, нес'м знаја да се за пијење кафу треба тушира!?
Касно пролеће
Пал, искочи напоље малко да се прошетам, па седо у парк на овој пријатно, пролећно слунце. Оно, врчкољ људи, дек недеља. А жене, девојке... све се тој разголиздрило и поткусурило. Милина! Седим си такој и гледам, кад наиде однекуд Бата Цуце па ће ме питује:
- Абре, Јовчо, кво па ти работиш овдек?
- Ништа, одмарам се - реко.
- Море, видим ја, напичаш се!
Пијачна...
Отидо д'н'с с'с бициклу на пијац... Де, б'е! Несу ми украли бициклу, ти па одма на тој мислиш! И такој, купи си једну метлу, тури под мишку (з другу руку си гурам бициклу кроз пијац) и т'м'н да си пођем, кад, виде ме један пријатељ, несмо се видели иха године, па ми вика:
- Бре, Јовчо, што си ти срећан човек!
- Што, б'е? - питујем га ја.
Вика он:
- Пал ете, с'г си комотно мож да бираш, с које ће дом да си идеш!"
- Бем ти такви пријатељи, боље да се несмо видели!
Рано пролеће
Дође ми туј њекња комшика... једна, нећу ви кажем која, и рече:
- Комшијо, ће вариш ли кафу па да те питујем нешто?
- У, комшике, како па не, с'мо изволи!
И улеже си она у кућу, а ја т'м'н свари по једно кафенце, па да гу саслушам.
Рече она:
- Знаш да ми је Нешко у Русију, па реко те питујем, ако си решија да нагрћаш компири, да ти помогнем, а кад па на мене треба нешто, ја ћу те викам.
Ја се нађо у бездер, па вуј викам:
- Пал к'ко да ги нагрћамо кад ги још нес'м посадија...
Ама, још реченицу нес'м завршија, диже се комшика, отиде ни кафу не попи, још нешто прогунђа... тамина, ако неје рекла да сам млого глуп!
Што с'м глуп, па компири се још не садив, ел такој?
Данске прође комшика Вања поред моју кућу и ја гу вика на кафу да сврне, а она рече:
- Еј, баш би сврнула, знаш како ми се пије кафа, ал нес'м се истуширала.
Па се еве, с'г дзверим, нес'м знаја да се за пијење кафу треба тушира!?
Касно пролеће
Пал, искочи напоље малко да се прошетам, па седо у парк на овој пријатно, пролећно слунце. Оно, врчкољ људи, дек недеља. А жене, девојке... све се тој разголиздрило и поткусурило. Милина! Седим си такој и гледам, кад наиде однекуд Бата Цуце па ће ме питује:
- Абре, Јовчо, кво па ти работиш овдек?
- Ништа, одмарам се - реко.
- Море, видим ја, напичаш се!
Пијачна...
Отидо д'н'с с'с бициклу на пијац... Де, б'е! Несу ми украли бициклу, ти па одма на тој мислиш! И такој, купи си једну метлу, тури под мишку (з другу руку си гурам бициклу кроз пијац) и т'м'н да си пођем, кад, виде ме један пријатељ, несмо се видели иха године, па ми вика:
- Бре, Јовчо, што си ти срећан човек!
- Што, б'е? - питујем га ја.
Вика он:
- Пал ете, с'г си комотно мож да бираш, с које ће дом да си идеш!"
- Бем ти такви пријатељи, боље да се несмо видели!
Рано пролеће
Дође ми туј њекња комшика... једна, нећу ви кажем која, и рече:
- Комшијо, ће вариш ли кафу па да те питујем нешто?
- У, комшике, како па не, с'мо изволи!
И улеже си она у кућу, а ја т'м'н свари по једно кафенце, па да гу саслушам.
Рече она:
- Знаш да ми је Нешко у Русију, па реко те питујем, ако си решија да нагрћаш компири, да ти помогнем, а кад па на мене треба нешто, ја ћу те викам.
Ја се нађо у бездер, па вуј викам:
- Пал к'ко да ги нагрћамо кад ги још нес'м посадија...
Ама, још реченицу нес'м завршија, диже се комшика, отиде ни кафу не попи, још нешто прогунђа... тамина, ако неје рекла да сам млого глуп!
Што с'м глуп, па компири се још не садив, ел такој?
Нема коментара:
Постави коментар