Зашто и када се крстимо?!

     Тамо неких осамдесетих, када је слава комунизма почела да јењава, ја сам почео да формирам човека у себи, да постајем свестан света око себе, као и мог утицаја на тај свет. Док је звезда црвених догоревала, распламсавала се најезда страних речи, која је била толика да нисам могао попамтити њихова значења, већ сам почео записивати.
     А гладан сам био нових сазнања из разлога да будем интересантан друштву у коме делујем, или да причом опчиним неку цурицу... Сваком људском бићу у тим годинама је у тежњи да се одликује нечим, што ће га чинити различитим од осталог друштва. Тако сам и ја одбацио чинити оне ствари за које нисам имао објашњење или разлог чињења. Онда сам на ТВ-у гледао разне начине људског "приближавања" Богу. Неки су то чинили клањањем, други целом шаком правили крст пред собом, опет неки трећи с три прста... Било је и таквих ликова који су "скидали паучину" пред лицем или би се почешали тек (где их не сврби).
     Нешто под утицајем Партије, нешто из наведеног разлога, крст сам одбацио! Нисам се крстио, али пошто-пото сам желео сазнати зашто се крстимо на начин, на који то чинимо. Односно, тражио сам појашњење за тај маневар десне руке пред лицем и телом. Моја радозналост, или тежња за новим сазнањем је потрајала...
     Објашњење (кратко и јасно) сам добио од ондашњег власотиначког попа (ако се добро сећам, звао се Чеда - Чедомир). Одговор ми је дао питањем:
- Размисли о томе шта ћеш најпре урадити, ако се на пустом острву нађеш са незнанцем. 
     Како смо се упустили у разговор, ја сам имао још питања, а једно од њих је било зашто  на свим православним иконама, сви свеци заузимају помало мистичан положај прстију десне руке. Поводом тога, добио сам објашњење да је иконописац "ухватио" тренутак пре крста.

     Током каснијег истраживања поводом крста,  дошао сам до новијих сазнања да крст представља човека у стојећем ставу раширених руку, и то није никакво чудо и ништа ново. Интересантна је побуда човека раширених руку - спреман је да се неком себи блиском преда, да некога загрли, пригрли! Дакле, то је тренутак пре загрљаја.
     Одонда па све до данашњих дана, крстим се на начин који ми православна вера налаже. Такође, поштујем сва друга верска опредељења.
     Какав и колики сам верник, то је за неку другу причу! Ипак, нисам верски фанатик, а нисам ни атеиста... могло би се рећи да сам дозирани верник! Верујем да разумем разлог, начин и потребу за крстом!