Бучна тишина

     Из плићака сна пробудила ме несносна тишина. Толико је тиха да сам је осетио на први ослух. Иначе, не волим тишину. Не волим ни галаму, али када је негде између, то је музика за моје уши. Чуо сам од злих језика да сам антимузикалан. Ето, такав глас кола, кола те допре и до ушију коме је намењен. Никада нисам био носилац, а још мање преносилац таквих вируса. Свако је музилкалан на свој начин, па и аутор мелодије приликом промашаја ексера који кује.

     Дружење са особама супротног пола, изнедрило је нека нова искуства и сазнања у померању граница о појму мелодије. Наиме, за време наших спортских активности, особе су производиле мелодичну буку, коју би само глув могао волети. Разним покретима би, ипак красиле и надоместиле постојећу ману. Можда увертира и не увесељава у пристојној мери, али њихов музички закључак је био исткан изненађењима, јер једна ме на крају дружења питала да ли и ја осећам исто према њој: оно на слово љ.

Рекао сам:

 - Осећам! Осећам да не осећам ништа.

Потпуно, али потпуно разочарано ме је погледала и почела да се смеје. Смех је зачинила речима:

 - И ја то исто осећам.

Када сам хтео да прокоментаришем ову њену мудрост, усправно је прислонила прст на на својим уснама и изговорила:

 - Псссссст!

Таква је женска логика, ћутањем владају.

     Не изузимам постојање људи, који намерно производе велику количину тишине. Такве људе можемо сврстати у неколико категорија и још толико поткатегорија. Ја бих такве људе изопштио из савременог света, јер не успевам да докучим њихову тежњу да остану ттихи, а још мање разумем умеће којим постижу све то. Мој лик у огледалу емитује више буке од таквих примера. Али одраз се не рачуна у пример. Одраз је непример!

Ви би сада нешто казали? Или не би? Немојте!

Пссссст!