Ne hulim na Boga, samo tako razmišljam

      Strah! U strahu su velike oči! Pijanac se u strahu očas otrezni. Pospan se probudi. Glup se opameti, a budala... budala ostaje to što je.

Strah od smrti, strah je od nepoznatog, strah sa kojim se čovek suočava od Iskona, i to je dominantan strah u ljudskom rodu. Dok je kometa prolazila blizu Zemljine kugle, dok je trajalo pomračenje Meseca ili Sunca, pojava zemljotresa, dok je zemljom harala kuga...  čovek, ne umevši da objasni ovakve dogadjaje, a plašeći se smrti, pripisivao je ova dela, takodje nepoznatom. Taj Nepoznati, on je "kriv" za nepojmljiva dela. On stoji iza njih! U neka prošla vremena, čovek je smatrao da Nepoznati kažnjava ljudski rod iz nekog razloga (još jedna nepoznata u ovoj matematici reči). Čovek nije želeo da Nepoznati ostane bezimeni. Želeo je da on ima ime. U stvari, čovek se upustio u pionirski poduhvat kumstva. I kumovao je.

Bog! Tako će se zvati! Tri slova, jaka, zvučna, laka za izgovor... to će biti ime Nepoznatom. I tako, čovek je onda kumovao samom Bogu, čak i nesvestan svog dela. 

Sada imamo niz od dva pojma: Strah - Bog! 

U srpstvu se kaže: "Bog pa kum" ili "Ne nebu Bog - na zemlji kum!". Bog bi po ovom šablonu mogao sebi da sroči krilaticu poput: "Ja, pa kum!" Ili, "Ja na nebu, kum na zemlji". 

Čovek je otišao još jedan korak dalje, izmislio je reč, kojom može objasniti neobjašnjivo. Da bi učinio takvo što i da bi celina imala smisla, izmišljena je reč: "vera".  Njome se kristališe zaključak da ko veruje biće mu jasno.

Ovi dogadjaji daju novi niz pojmova: Strah - Bog - vera!

Odmah je sa ovim povezano sve što se povezati može, ali korisno samo odabranom sloju društva. Vera u Boga, vera u nepoznato, vera u neverovatno, vera u ono što može korisatiti inspiratoru ovakvog poduhvata. 

Dalje: vera ne može stanovati na proplanku, u šumi, u potoku, na njivi... mora imati svoj dom. Crkva! Eto, tu će stanovati vera. 

 Nastaje novi niz: strah - Bog - vera - crkva!

Vera nije više beskućnik. Njoj će ljudi dolaziti u goste i to u crkvi, gde će im vera ponuditi svoje telo na celivanje, čime će ljudi okajati svoje grehe za svoja nedela! A to košta! Ništa nema džabe. Ako čovek prilikom rada pogreši, a to može biti od meraka, iz obesti, zbog koristi, iz neznanja... u svim slučajevima nadležni su crkva, vera, Bog i strah. Bojazan, da se zbog nečega može desiti nešto neželjeno, čovek sada, verovanje (u Boga), sprovodi u crkvi. Ali, čovek ima olakšavajuću okolnost: proces verovanja, i vere uopšte, ima mogućnost iskupljivanja. A sredstvo iskupljivanja ne ide niti strahu, niti Bogu, niti veri pa ni crkvi. Osmišljeni stroj funkcioniše po sistemu poluga, gde je strahu dodeljena uloga oslonca. 
Razmišljam samo o jednoj stvari: šta bi se dogodilo kada bi smrt iznenada prestala da deluje!? Kuda bi se dela vera, crkva, kler uopšte? Šta bi bilo s Bogom?
Dalje razmišljanje nas može odvesti u paradoks. Da se čovek prekrsti!!! Ja više neću razmišljati na ovu temu!