Do daske... i dublje

       Stanislav. Njega sam odabrao za glavnog aktera u ovoj priči. On je gradjevinski radnik - dundjer. To je vrsta ljudi, koja je odvojena od svoje porodice, obično u potrazi za kakvom zaradom daleko od svoje kuće, od rodnog kraja... Naš junak radi u Krasnogorsku, gradu u Rusiji, na severozapadu bliskog Podmoskovlja u Moskovskoj oblasti. Na radu u Rusiji je preko deset godina. Velimir, njegov neposredni poslodavac, ga je "povukao"za sobom čim je "pustio" korenje. Uzeo ga je za svog radnika iz više razloga: slovio je za vrsnog majstora sa širim spektrom delovanja na gradilištu, poticao je iz vrlo siromašne porodice, čija je prošlost bila u izvesnoj vezi sa Velimirovom, bio vredan i pošten, nesklon alkoholu i čovek vesele naravi. Velimir je imao lanac gradilišta širom Rusije, Belorusije, Ukrajine, Turkmenistana i još nekih sitnijih zemalja, bivših pripadnica velikog Sovjeta. Preduzimač ovakvog profila, više je vremena provodio u vazduhu nego na zemlji. Za retke trenutke zemaljskog putovanja, koristio je 4x4 teško putničko vozilo. Njegov Jeep Grand Cherokee, tamno-zelene mat-boje, uvek je bio prepun raznih gradjevinskih sitnijih alatki: bušilica, brusilica, burgija, testera, čekića... Samo spolja gledano, vozilo je odavalo utisak poslovnosti i otmenosti. Iako plaćen 46.595$, vlasnik ga je koristio za prevoz svega i svačega. Vozilo se u njegovom autu sve od "ala do generala", a o cementu, kreču i ostalog gradjevinskog materilaja da ne govorimo.

       Stanislav je retko odlazio kući, dva do tri puta godišnje. Samo kada bi polazio na put, zatražio bi da ga Velimir isplati, kako bi odneo novac kući. Dugi niz godina praktikovana je ovakva šema izmedju dva saradnika, i privatno, dva prijatelja. No, tokom vremena, počeo je da tinja crv sumnje u Stanislavu, sve dok nije počeo da rije po njegovom umu. Vrlo nestrpljivo dočekao je Velimirov dolazak na gradilište. Znao je da će Velimir doći u toku dana da isplati radnicima zaradjeni novac. Velimir, za te prilike, podiže u bankama vrlo krupne iznose, koji se kreću i preko milion dolara. Ovog puta Velimir je podigao nešto veću količinu novca, a običaj je imao da novac drži u običnoj crnoj kesi, koju bi po izlasku iz banke bacio na prednje sedište svog auta. Ovog puta, tu se već nalazilo kilogramsko pakovanje dobre kafe, "Brazilia", pa se džak s novcem jedva smestio na sedištu . Uvek je govorio da je kesa najpogodnija za nošenje veće količine novca, jer je manje privlačna za lopove.

       Čim je Stanislav ugledao "zelenka", ostavio je malterku i špahtlu i sišao da pozdravi svog poslodavca. Uljudno su se rukovali, pitali jedan drugog za zdravlje, a Velimir je pozvao Stanislava da u kancelariji popiju po kafu i sok. Vrpoljio se Stanislav, sedeo kao na iglama, a onda je obušio i ispovedio se svom prijatelju i poslodavcu.

- Znaš, Veljo... kako da ti kažem... ne bih da te maltretiram...
- Reci, Niso, nismo od juče, šta nije dobro, šta ne valja?
- Ma znaš... ti mnogo putuješ... avionom. Čas si ovde, a par sati potom si hiljadama kilometara daleko...
- Naravno, to posao od mene zahteva.
- Ma da, znam, ali znaš... ima ona moja zarada kod tebe...
- A, išao bi kući, je li? Nema nikakvih problema, evo sada ćemo obračunati...
- Ne! Ne to! Ne bih išao kući, nego... nema veze, neću te meltretiram.
- Pričaj, Stanislave, ne muči me!
- Ti stalno putuješ tim... avionom, pa ne daj Bože, ako se desi...
Ovde se Velimir grohotom nasmeja jer je shvatio nameru Stanislava.
- Pa Niso, nisam se ovako slatko nasmejao već godinama. Dakle, ti strahuješ da ti ne propadne zarada, ako se meni nešto desi. Ne boj se prijatelju i na to sam mislio, ali ako želiš, ja ću te odmah isplatiti, samo moram sići do auta po novac.
- Ne, Veljo... mm... žv... maltre...
Velimir na par trenutaka napusti prostoriju, da bi se malo zatim vratio sa nekakvom kesičinom u rukama, koju je s mukom pridržavao u rukama. Težinu džaka je sada preuzeo kancelarijski stol, a zbunjenost Stanislavu odagna nova priroda i količina zbunjenosti: hrpa novca!
- Kol... koliko tu ima?
- Oko dvanaest miliona. Imam danas puno isplata, nego hajde da mi popijemo pu kafu. Sidji, molim te do kola ima na prednjem sedištu kilo dobro pržene "Brazilije". Red je da se počastimo finom kafom. 
Stanislav ode po kafu, a samo tren zatim, utrči u kancelariju sa užasom na licu. 
- Nema...!
- Nema kafa, kako nema? Nisi dobro gledao, rekao sam ti na pred...
- Nema zzzz... nema zelenka! Oteraše... oteraše ga neki...
- Nema auta?
- Nema!
Duboko se zamisli Velimir. Nasloni se rukama o stol, a pogled mu krenu ka onoj kesurini pa se zaustavi na Stanislava. Nekoliko puta je potom šetao očima izmedju te dve tačke.
- Stanislave! Niso! Do kraja života ti mene možeš da maltretiraš! U stvari... U stvari, biće ti to obaveza, biće ti to zadatak! Tako ćeš nadalje zaradjivati, dosadjivaćeš mi. Hajde da mi popijemo po sok, kafa i nije naročito zdrava.