Zimska idila

 Da bi priča, kako tekstom tako u zvukom poprimila pravi karakter južnjačkog izgovora, neophodno je akcentovati (naglasiti) tamnocrvena slova.          

        Tuj njeknja, udari onaj mraz ta se sve pomrzomo po kuću. Ma, mislim se ja, kako da malko stoplimo, pa ido ta turi krupna drva u onuj forunu što gura vruću vodu svud po kuću, al ne biva. Studeno, sve čovek da trese klinci od ladno. Ma i na zdravoga mrsolj da teče iz nos! A sluze, jedna drugu da pretičuju niz obrazi da se tuj ne zaledene.  Abre, kuče i mače da si spiju zajedno, tolko je ledeno. Kakva je ledenica došla i ja bi si spaja sas jedno mače... Pa tag se seti što u šupu imamo neko kube, nesmo ga klali ima već kočka vreme. Tamina ako ga ne kladomo kad umre baba Trajka, pa gu razgrevamo el se beše sve ukočila, ta gu ne mogamo obučemo. Al kad gu kube razgreja, mogaja si gu savivaš kako oč. Sećam se, kad vuj obukuvamo gaće preko glavu, mislili smo da vu je toj košulja. Kad vidomo da za ruke ima rupe a za glavu nema, nadjomo se u bezder! Eee, tag je baba Trajka više primila vrućinu, nego za sva 94 leta, kolko je živela.
          I takoj, uzo ja ovoj kube pa uneso u kuću. Žena se odma razdra po mene pa vika dal oću da vuj ucrnim zavese i duvari.
- Zatoj li smo u ovuj roznu boju krečili da gu urnisuješ sas kube, a? Sag si nešeja da čuriš i traskaš sas ćunci!
        Ona mi se navika ne se znaje koje, al ja kvo sam naumija ja ću ga urabotim, pa t'm'n s kozu na oranje... Nek si ona čapuri njojno, a ja ci rabotim po moje. Viko ta raspomera onija stvračići, pa namesti kube. Da ti kažem, odma se oseća da je u sobu bolje. Turi liskovinju, pa preko nju kličke i potklado. Ne mogu ti reknem kako sam se osećaja, kad ga ču kako se kube razb'bnja. Te ti ga unuče iz drugu sobu pa vika:
- Abre dedo, kakvo toj babnji tolko? Ja pa vikam, ko da grmi napolje!
- Dodji, Tomo! Jela kude dedu. Jela ogrej se! Jela, kure dedino!
Dodje Toma kude mene, sede i viče se dzveri kako kube može takoj da vuca. A mene, spolja me greje kube, a iznutra mi arno oko srce. Rekja bi da je ovoj drugo po toplo.
I taman, dok kube klaji,  mi se onakoj racvrlimo, kad Toma povika:
- Dedo, gladan sam! Oću ručam nešto!
Aaaa! Seti se ja, kakvo Toma oće.
- Sg će deda. Samo ti sedi tuj i kladi si oganj. Neka kube samo vuca!
 

       
        Moj Toma mlogo voli slaninu, a još više gu voli kad gu malko zapečem na vatru. Otido u špajz ta oceko jedno parče... svrni-obrni, ima ga frtalj ipo. A ono, sve red slaninka, pa red mečina! Naseko onakoj sve na kocke, pa natnu na šiljku. Ispadoše šes šiljke, pa gi gledam, kodža će ni je! Neka, reko, dek znam kolko Toma toj voli. Očisti i tri glavice crni luk i odneso da vidi Toma kakvo deda sprema. On se zaraduva, numem ti reknem! Pa kad dovati onaj sečen crni luk, pa edji, pa edji... Sluze ko graduška niz obrazi, al kvo ćeš kad dete voli crni luk!?
        Ta, tuj na kube ispekomo onuj slaninu i tri sušene crvene džinke od nizu... ma još dok smo gi pekli beše plakanje i kašljanje od ljuto! Po toj navalimo sas Tomu, ta sve onoj izedomo. Ja jedva jednu šiljku sas slaninu izedo, tolko se na Tomu ote!
           Gola itka voda smo bili! Oznoji ni i crni luk i onej pečene džinke, a boga mi i kube!
Otrča čas u podrum te doneso glavicu kisel kupus i natoči bokal sas kominjak. A kad i toj izedomo i popimo, legomo s Tomu na krevet da malko odmorimo. Toma vika kako je ubavo je'a, pa sag mož i da spije. I dok se on uspa, ja si mislim, e kako je dobro kad si čovek ima kube!