Ђорђе је било његово крштено име. Већина радника га је познавала, како по имену тако и по конституцији његове фигуре. Ониска раста, здепаст, са ногама као да је на бурету јахао, шакама попут омање лопате и надасве, карктеристичан по свом брзом ходу. Могли би га препознати са повеће раздаљине и они кратковиди, а о другима да не говорим. Убрзо је по својим дефиницијама добио и надимак - "Брзи Ђора". Радио је у фабрици текстила, а до посла је из свог села пешачио пар километара. То путовање је више личило на брзоходни тренинг, него на пешачење. На поздрав би отпоздрављао речима: "Здраво да си", а када би га упитали како је, одговарао би да је променљиво добро. На то би обавезно додао коментар да је у журби и те речи би пропратио гестом десне руке, полусавијене у лакту и полуподигнуте у висини главе.
Поред свих наведених придева, красио га је још један, који га је издвајао од осталих радника - посебан! Наиме, за њега у фабрици није важило радно време. Дешавало се да, иако тако брз, ипак закасни на посао и до пола сата. Али, посао није смео да трпи: Брзи Ђора је остајао после истека радног времена да доради своје и тиме испуни норму. Небројено пута је у надокнади рада проводио и више времена, но што је изгубио при кашњењу. Само је он знао када је и колико доста рада за тај дан. Он је зацртао да уради још један калем предива и док то не би било готово, не би напуштао радну просторију. Сви, њему надређени, су били упознати са његовим начином рада и нико га није опомињао или упозоравао на поступке. А посао је одрађивао марљиво, тачно, квалитетно и брзо. Када би му шефови ипак казали да је непотребно његово толико залагање, полуподигао би десну руку и одговорио да ће пожурути са завршетком, али и то, да само он зна када је доста рада. И нико му не би противуречио, јер је толико позитиве емитовао, да су се познаници Ђоре, могли само дивити његовом лику и делима.
Када су кућни и пољопривредни послови у питању, није одступао од радног шаблона ни за трун нити трен. Отрчао би до њиве, окопао запланирано, дотрчао назад и у покрету се спремао за друге задатке. Ручак би појео у пар корака, а воду пио у раскораку.
Једном приликом сам га сустигао својим аутом на пола пута до фабрике. Журио је да стигне за другу смену. По мојој процени, ни помоћу трикова не би на време стигао, па сам му понудио да га повезем. Учтиво је одбио моју понуду оправдавајућим речима: "Не, хвала, журим!" Наравно, рука се већ вијорила у ваздуху.
Доживео је дубоку старост, умро је у деведесет другој. Они који су се нашли тога јутра поред његовог лежаја, кажу да му је десна рука била подигнута изнад узглавља. Случајно, велите? Не, не верујем. Код Брзог Ђоре ништа није било случајно, па ни смрт. Мислим да је и тамо журио, а нама своју науму ставио на знање. Умро је пре смрти.
Поред свих наведених придева, красио га је још један, који га је издвајао од осталих радника - посебан! Наиме, за њега у фабрици није важило радно време. Дешавало се да, иако тако брз, ипак закасни на посао и до пола сата. Али, посао није смео да трпи: Брзи Ђора је остајао после истека радног времена да доради своје и тиме испуни норму. Небројено пута је у надокнади рада проводио и више времена, но што је изгубио при кашњењу. Само је он знао када је и колико доста рада за тај дан. Он је зацртао да уради још један калем предива и док то не би било готово, не би напуштао радну просторију. Сви, њему надређени, су били упознати са његовим начином рада и нико га није опомињао или упозоравао на поступке. А посао је одрађивао марљиво, тачно, квалитетно и брзо. Када би му шефови ипак казали да је непотребно његово толико залагање, полуподигао би десну руку и одговорио да ће пожурути са завршетком, али и то, да само он зна када је доста рада. И нико му не би противуречио, јер је толико позитиве емитовао, да су се познаници Ђоре, могли само дивити његовом лику и делима.
Када су кућни и пољопривредни послови у питању, није одступао од радног шаблона ни за трун нити трен. Отрчао би до њиве, окопао запланирано, дотрчао назад и у покрету се спремао за друге задатке. Ручак би појео у пар корака, а воду пио у раскораку.
Једном приликом сам га сустигао својим аутом на пола пута до фабрике. Журио је да стигне за другу смену. По мојој процени, ни помоћу трикова не би на време стигао, па сам му понудио да га повезем. Учтиво је одбио моју понуду оправдавајућим речима: "Не, хвала, журим!" Наравно, рука се већ вијорила у ваздуху.
Доживео је дубоку старост, умро је у деведесет другој. Они који су се нашли тога јутра поред његовог лежаја, кажу да му је десна рука била подигнута изнад узглавља. Случајно, велите? Не, не верујем. Код Брзог Ђоре ништа није било случајно, па ни смрт. Мислим да је и тамо журио, а нама своју науму ставио на знање. Умро је пре смрти.
Нема коментара:
Постави коментар