Godina je bila karakteristična po smenjivanju sunčanih i kišnih dana. Ovakvo vreme pogodovalo je bržem razvoju i rastu biljaka, a naročito trave. Već krajem maja, trava je bila spremna za obaranje odnosno košenje. To je takav posao koji za sobom povlači galamu, veselje, ispijanje rakije... U druženju sa kosiocima, mogla se čuti i pokoja priča iz sela, do tada neispričana. Mlade žene i devojke, podizale su ionako užeglu atmosferu, dok su raznosile vodu, žednim i neumornim muškim jedinkama.
Nihove oznojene i maljave grudi, raspirivale su vatru u ženskim mislima. Nepokošena trava je pak lepšem polu bičevala potkusurene noge, tako je sprega izmedju suprotnih polova bivala sve jača svakim zamahom kose i fijukom kroz travu. Lenka je prednjačila u ponudi vode, kao da je znala ko je, kada i koliko žedan. No, kad Lenka donese vodu, ne možeš da ne piješ. Dok ispijaš ponudjeni bokal, ošineš pogledom preko Lenkinih nabujalih grudi i njenog tananog struka, a potom oči automatski skliznu na izatkanu suknju. Ne treba ni malo mašte da se zamisli čega ima ispod suknje ali treba puno energije da se zauzda požuda žednog! Njena širina kukova je i najokatijeg trenutno pretvarala u razrokog. I najgrlatiji bi zanemeli, i najstabilniji bi poklekli, i najmoćniji bi zanemoćali... Savršeno je ona sve to znala. Smeškala se, kikotala, prsla u smeh, i sve u zavisnosti od potrebe, ali nikada nije bila namrgodjena. Piskala je Lenka kao zmija, ponekad. To je muške dovodilo do ludila, onog ludila, znate već...
Mozda je i Steva bio u ludilu, tako se priča. Njegova kosa, dobro nakovana, mogla je obrijati i najgušću bradu svojom oštricom. Sekao je s njom čak i mlade drvenaste stabljike izrasle u travi.
Toga dana, kosidba je počela vrlo rano izjutra, dok je još bilo rose na travi. Tada se trava lakše seče, a kosiocima treba manje vode. Kako dan odmiče, sunce suši travu, muški se više i češće znoje, Lenka je sve aktivnija a Steva sve žedniji... U rano popodne, kosidba se prekida i svi streme ka obližnjem hrastovom, debelom hladu. Tamo se poseda u krug, ispija se rakija, mezi se kozji ili ovčiji sir, te se posle kraćeg predaha ide kući na ručak. Steva je rešio da pre odlaska kući dobro nakuje kosu, kako bi za sutrašnji početak bila spremna. Trčkarala je Lenka do Steve i nudila rakiju, a parče sira mu lično ugurala u usta. Znala je ona dobro da jedinac u majke i oca, uz to i vredan i lep i visok i pametan, može za nju biti izuzetna prilika.
- Zmija! - povikaše mnogi a žene i devojke pisnuše!
- Poskok! - Marko pobliže opisa gmiza.
Neko od neupućenih pomenu i zvečarku kao moguću varijantu napasti. Da živinka ne bi prerasla u pitona, Steva ustade, zgrabi svoju kosu i krenu ka mestu izvora zapomaganja unezverenih. Naravno, on u ovoj prilici vide i svoju šansu da se pred Lenkom prikaže u junačkom svetlu. Videvši da se zmija sunča na kamenu, Steva objasni:
- Šarka, bre, ljudi! Kakav poskok, kakav udav?
- Ubij je! Ubij je! - neki su imali nešto protiv zmije.
- Ne dirajte je, možda ima decu... zmijčiće... ne znam kako se zovu! - stade u odbranu zmije taze majka.
- Ubij je! - dopre do Steve piskavi glasić!
Ne htede Steva da seče zmiju, već odluči da joj glavu smrska drškom kose. Podiže kosu iznad glave pa svom snagom spusti vrh drške prema glavi zmije. Al' ne pogodi glavu zmije, ne pogodi kamen, već pogodi mekanu zemlju! Probudjena zmija šmugnu u travu a prisutni vrisnuše izbezumljeni.
Ne, nije njih izbezumilo bekstvo zmije! Prestravila ih je krv koja se slivala niz drveni deo kose, a svako ko bi podigao pogled malo više, video bi sečivo kose, duboko zariveno u Stevin vrat.
Nihove oznojene i maljave grudi, raspirivale su vatru u ženskim mislima. Nepokošena trava je pak lepšem polu bičevala potkusurene noge, tako je sprega izmedju suprotnih polova bivala sve jača svakim zamahom kose i fijukom kroz travu. Lenka je prednjačila u ponudi vode, kao da je znala ko je, kada i koliko žedan. No, kad Lenka donese vodu, ne možeš da ne piješ. Dok ispijaš ponudjeni bokal, ošineš pogledom preko Lenkinih nabujalih grudi i njenog tananog struka, a potom oči automatski skliznu na izatkanu suknju. Ne treba ni malo mašte da se zamisli čega ima ispod suknje ali treba puno energije da se zauzda požuda žednog! Njena širina kukova je i najokatijeg trenutno pretvarala u razrokog. I najgrlatiji bi zanemeli, i najstabilniji bi poklekli, i najmoćniji bi zanemoćali... Savršeno je ona sve to znala. Smeškala se, kikotala, prsla u smeh, i sve u zavisnosti od potrebe, ali nikada nije bila namrgodjena. Piskala je Lenka kao zmija, ponekad. To je muške dovodilo do ludila, onog ludila, znate već...
Mozda je i Steva bio u ludilu, tako se priča. Njegova kosa, dobro nakovana, mogla je obrijati i najgušću bradu svojom oštricom. Sekao je s njom čak i mlade drvenaste stabljike izrasle u travi.
Toga dana, kosidba je počela vrlo rano izjutra, dok je još bilo rose na travi. Tada se trava lakše seče, a kosiocima treba manje vode. Kako dan odmiče, sunce suši travu, muški se više i češće znoje, Lenka je sve aktivnija a Steva sve žedniji... U rano popodne, kosidba se prekida i svi streme ka obližnjem hrastovom, debelom hladu. Tamo se poseda u krug, ispija se rakija, mezi se kozji ili ovčiji sir, te se posle kraćeg predaha ide kući na ručak. Steva je rešio da pre odlaska kući dobro nakuje kosu, kako bi za sutrašnji početak bila spremna. Trčkarala je Lenka do Steve i nudila rakiju, a parče sira mu lično ugurala u usta. Znala je ona dobro da jedinac u majke i oca, uz to i vredan i lep i visok i pametan, može za nju biti izuzetna prilika.- Zmija! - povikaše mnogi a žene i devojke pisnuše!
- Poskok! - Marko pobliže opisa gmiza.
Neko od neupućenih pomenu i zvečarku kao moguću varijantu napasti. Da živinka ne bi prerasla u pitona, Steva ustade, zgrabi svoju kosu i krenu ka mestu izvora zapomaganja unezverenih. Naravno, on u ovoj prilici vide i svoju šansu da se pred Lenkom prikaže u junačkom svetlu. Videvši da se zmija sunča na kamenu, Steva objasni:
- Šarka, bre, ljudi! Kakav poskok, kakav udav?
- Ubij je! Ubij je! - neki su imali nešto protiv zmije.
- Ne dirajte je, možda ima decu... zmijčiće... ne znam kako se zovu! - stade u odbranu zmije taze majka.
- Ubij je! - dopre do Steve piskavi glasić!
Ne htede Steva da seče zmiju, već odluči da joj glavu smrska drškom kose. Podiže kosu iznad glave pa svom snagom spusti vrh drške prema glavi zmije. Al' ne pogodi glavu zmije, ne pogodi kamen, već pogodi mekanu zemlju! Probudjena zmija šmugnu u travu a prisutni vrisnuše izbezumljeni.
Ne, nije njih izbezumilo bekstvo zmije! Prestravila ih je krv koja se slivala niz drveni deo kose, a svako ko bi podigao pogled malo više, video bi sečivo kose, duboko zariveno u Stevin vrat.
Нема коментара:
Постави коментар