Мушка работа

     Неје никакво чудо да се жене често приваћају за мушку работу. Оће и дрва да иструпе, да ги ицепе, оће и неке мајсторске работе да одработе, ма, за све ги има. Уз такву жену иде и посебан муж, од онуј сорту што теганчи краци по цел дан!
     Е, такву жену има и мој комшија, Тицко. Тешка је ладовина, што би се рекло. Ама, тај се ич не секира, ће има ли дрва за зиму, ни што цури чешма над судоперу, што је брашно на м'њ'к, што се свиња разбуцала па расковала кочину... Тој се њега не ич тица. Њему је битно да има да пивне ракијицу, а кад гу малко повиш пивне, оће малко да чапури, после легне и спије си. 
     Рајка, Тицкова жена, вредна је до Бога. Она стигне да напоји стоку, да посрти око бепче, да га намири, да спреми једење, да опере џопке, да изриља бачу...
Ономад гу затеко како кречи целу кућу. Укачила се на онеј молеске слубе, па само манда сас четку. Чим улего у кућу осети мирис, за ручак вари купус. А из другу собу чујем и бепче, вије ли вије. Реко, ће гу питујем:
- Абре, Рајке, куде ти је Тицко, мори? Кво се туј сама мучиш?
- Ете га Тицко у кревет, пивнуја гу малко. А ја, раскречила сам се... свршила би ја још кад и кад, ал нема куј да ми га љуљне!
Искочи си из кућу... на чепељушке!