Moji YouTube Uploadi

Raskrsnica

Svakom od nas desi se da jednom u životu dodjemo do raskrsnice na kojoj stoji putokaz sa sledećim nazivima pravaca:

- Nedodjija
- Pizda Materina
- El Dorado
- Na kraju sveta
- U Qrac
- Bogu iza nogu
- Nebo
- Nigde...

Kao što se iz priloženog vidi, izbor je bogat! Pitanje je da li smo spremni na odluku! Na rizik, možda...

Moja razmišljanja iz kičmene moždine

- Mnoge stvari se bolje vide kroz ključaonicu! Kada bi ih posmatrali kroz otvorena vrata, bilo bi kao da gledamo celu livadu zbog jednog cveta!

- Nemojte prezirati zavidljive ljude! Nije ni njima lako, toliko su opterećeni tudjim uspesima da svoje ne vide!

- Hteo bih da doniram 3/4 svoga mozga nekome, kome će biti potrebniji... U vremenu i društvu, u kome živimo, sasvim mi je dovoljna 1/4, za uspešan suživot sa savremenicima!

- Razmišljam o tome kako bi nekim ljudima trebalo oduzeti punoletstvo na odredjeno vreme (dok ne "sazru"), a nekima i doživotno!!!

- Kako da nekome opalim šamar, kad taj neko obraza nema!?

- Bolje je imati pregršt dobrih neprijatelja nego ijednog lošeg prijatelja!

- Potpuni pardoks! Punjenjem praznih glava ne povećava se procenat pameti već poslušnosti!

- Kakvo je ovo vreme došlo? Previše je premalo znanja!

- Kreatura od čoveka!? Ne, samo prati modne trendove!

- Nema vere osmehu iz mraka.

- Poznajem ženu koja je svima apsolutno odgovarala sa NE! A pitali su je: "Nećeš li odbiti?"

- Notorni lažljivac je krenuo sa izlaganjem:
   - E, da vam pričam...
   - Ma, daj prestani! Od tebe se samo laži mogu čuti.
   - Ali, ova laž je istinita...

- Čovek je čista fizika! Neophodni su mu:
   - Frekvencija za komunikaciju.
   - Napon da podnese životna naprezanja.
   - Amplituda u razmišljanju.
   - Potencijal da prebrodi probleme

- Malo iskvarenosti u čoveku nije na odmet. Od dozirane pokvarenosti mleka dobijamo najkvalitetnije sireve!

- Samo izuzetno pametnim ljudima, nemi mogu dati savet, a slepi proširiti vidike!

- Želim da dam jedno saopštenje za javnost: ja, Jovan Vojislava Dimitrijević, nisam Srbin! Ja sam Vojino lice.

- Mnogim ženama košulja, kao odevni predmet, je nepotrebna. Imaju svoju košuljicu.

- Čovek je sazdan da vidi ono u šta veruje, a ne da veruje u ono što vidi!

Englesko - leskovački

Englesko - leskovački


- Lol! - E, jebi ga!
- Oops! - Zajeba se!
- Woow! - Liliiii!
- Happy! - Peta u dupe!
- Cool! - Ma, boli te k...c!
- Joy! - Uraaa!
- Yes! - Ja, koje ti pričam!
- OK! - Pal, takoj!
- Hi! - Kude si, bre!?
- Wait! - Kude si zapeja?
- Call! - Ću te vikam!
- No! - Neč, ne!
___________________________________________________________
* naglasiti crvene samoglasnike da bi reč dobila južnjački akcenat!

Tačno na vreme

          To jutro ničim nije zaslužilo epitet posebnog jutra. Jednostavno, bilo je jutro kao i mnoga druga dotadašnja. Mislim da ga ničim specifičnim nije pravdala začinjenost maglom, niti prožetost izazovima, koji su predvidjeni nekom Silom ili se to spletom raznih okolnosti, kreirao početak jednog običnog, radnog dana. Naime, moj radni dan je počinjao od prilike tako: nakon ustajanja i higijenskih obaveza, desetak minuta pešačenja me dovode do zgrade u kojoj nižem godine radnog staža. Nakon doručka, prelazio bih na radne aktivnosti, koje su zavisile od plana, programa i poslovne politike kolektiva. Zadovoljan sam poslom koji radim, uz to, solidno sam plaćen. Neki ruski um je kazao da "Lako je voleti posao koji radiš, ali je teško raditi ono što voliš". No, u mom slučaju ova me umotvorina ne dotiče. Takodje, stambeno sam situiran, jer sam pre par godina uzeo dugoročni stambeni kredit i kupio dvosoban, konforan stan na lepoj, gradskoj lokaciji. Naravno, mesečno odbijanje rata, u manjoj meri utiče na kućni budžet, ali je taj nedostatak popunjen utiskom da mi je porodica stambeno situirana.
          Jutro, sa kojim sam počeo priču, izatkalo je neke nove izazove, ispredalo je neku novu priču. Nakon izlaska iz stana i zgrade, gurnuo sam ruke u džepove jakne za kišne i vetrovite dane. Levom sam napipao mobilni telefon te ga uključio pritiskom na tipku, ne vadeći ga iz džepa. Poslušno mi je sa dva bipa stavio do znanja da je aktivan i spreman za korišćenje. Desnom sam, pored sitnog, metalnog novca, "prepoznao" par ključeva. Hodajući i razmišljajući o danu koji mi predstoji, nisam registrovao povećanje gustine magle, koja je vidljivost skratila na svega metar-dva. Sledeći asfalt pod nogama, nastavio sam koračanje, a u jednom trenutku sam stekao utisak da se put baš otegao. Smatram da sam već trebao biti pred zgradom moje firme, a u stvari, još uvek sam hodao asfaltom, s tom razlikom da sam u daljini čuo žagor većeg broja ljudi, koji je sa svakim sledećim korakom bivao jači. Nakon samo par trenutaka, i sam sam postao član žagora, i time se našao u gužvi skoro nepoznatih ljudi. Magla kao da se malo razredila te sam mogao da prepoznam grupisane prilike: žene, deca, ljudi... svakojake dobi. Pored niza neuobičajnosti, još jedna mi je prenula misao: svi prisutni su bili pogledom usmereni u jednom smeru, kao da čekaju kakav red, ili tako nešto. Nikada nisam važio za radoznalu osobu pa se ni ovom prilikom nisam raspitivao "o čemu se ovde radi?". Uglavnom, težio sam da sam dodjem do saznanja, steknem utiske i izvučem zaključke. Jedino što sam "uočio" je da svi čekaju ukrcavanje, a voz je strpljivo čekao. Najednom, iz obližnjeg razglasa, jasno i glasno, izgovoreno je moje ime i prezime i godina rodjenja, a potom i "uputstvo" da se javim na šalter taj i taj. Ka naznačenom mestu sam poslušno krenuo, nisam ni pokušavao da se oduprem "naredjenju". Nisam ni razmišljao o tome šta bih ja "tamo", a noge su me već nosile ka tom šalteru. Uljudno sam se predstavio osobi s druge strane, koja mi kratko reče: "Dobrodošao"! Na trenutak pomislih kako je lepo osećati se nekako privilegovanim, ali osećaj brzo nestade jer mi "službenik" uruči kartu za putovanje rečima: "Izvolite, ne treba platiti, srećan put". Dobivši kartu, ustremih pogled na nju gde uočih krupnije napisano: "Vozna karta". Čitanje sitnije ispisanog teksta mi je "onemogućio" sledeći službeni lik, koji mi saopšti da je moj "vagon upravo taj" i da trebam ući. Odmah sam stupio u unutrašnjost vagona, što iz radoznalosti, što zbog nemogućnosti da se opirem sledu dogadjaja. Novi službeni lik me u vagonu odveo do mesta gde ću sedeti. Osim ljubazne zahvalnosti nisam ništa drugo kazao, već sam seo i krenuo u osmatranje i studiranje saputnika. Devojčica preko puta mene je ljubomorno mazila Barbiku, a desno od nje (možda njen otac) čitao je neku brošuru i klimao glavom. Onda, stariji gospodin do ulaza (pomislih: gospodin, a nije skinuo šešir - to ne ide jedno s drugim), te dva mladića desno od mene (mučilo ih je nešto pod dvanaest uspravno)... i nisam stigao da zatvorim krug snimanja, a inercioni trzaj mog tela označio je polazak voza. Kasnije sam, levo od mene uočio brku s puškom, a do njega tek venčani par. Taj deo vagona me na tren podseti na "Ko to tamo peva" te ne uspeh da zadržim smeh, koji sam vešto transformisao u kašalj! E, tu mi se po inerciji nadoveza rečenica: "Bože, hoćemo li stići živi!?" i tu se grohotom nasmejah... ali... ali niko na mene i moju nekulturu ne obrati pažnju!?
          Ne, nisam se uspavao zbog umora, već mi je san na oči nametnulo ritmičko truckanje točkova mašine. Sećam se da sam sanjao kako sam se kao rodio, pa svi oko mene srećni i veseli, a zaboravili da me nahrane! Ja toliko gladan da bih pojeo i dve "Bečke šnicle" kao i porciju "Leskovačke mućkalice", što sam inače na javi obožavao, ali... avaj! Da bih skrenuo pažnju na sebe, i prisutnima u snu stavio do znanja da sam gladan, zaplakao sam se. U isti mah se prenuh iz sna, a plač se stopi u jedan ton sa škripom kočnica voza.
          Voz je stao! Svi putnici su krenuli da izlaze. Napolju se magla još nije potpuno razišla, a novi službenik me potapša po ramenu i uz reč "Tamo", rukom pokaza pravac. Poslušno sam otišao "Tamo" gde me je sačekao opet novi službenik u velikoj prostoriji, koja je od inventara imala samo stolicu, stol, a na stolu debela, tj, opširna knjiga. Kako sam vernik, nazvah mu Boga rečima: "Pomoz Bog, mladiću", a on odgovori: "Ja ti pomogo"! Jednim potezom je otvorio knjigu negde oko sredine, a na belini stranice se ukaza moje ime i prezime. Onda je krenuo sa setom pitanja, ko sam, gde radim, gde živim, šta pijem, koju muziku slušam, da li sam oženjen, koliko dece imam... Pažljivo, vrlo pažljivo je saslušao sve moje odgovore, a onda upitao: "Znači li to da stan u kome živiš, još nisi otplatio?". Na moj potvrdni odgovor je naložio da odmah napustim prostoriju, jer "Državi ne smeš dugovati" rekao je onako u obrazloženju.
          Više niko nije morao da me usmerava, tačno sam znao da trebam ući u vagon, koji je pre mog ulaska bio prazan. Seo sam razmišljajući o svemu, voz je već krenuo, a meni prodje kroz glavu da nisam kupio kartu. Medjutim, leva ruka mi iz džepa polako izvuče i predoči onu kartu, koju sam besplatno dobio u polasku. Sada mi se pružila prilika da pročitam i ono sitno napisano. Ništa naročito ili posebno, verujte mi! Pisalo je: "Povratna karta".
          Možda se meni činilo, ali utisak kratke i brze vožnje ostao je kao čudan segment u ovoj priči.
          Po izlasku iz voza, krenuvši prema zgradi firme, magla je počela da ustupa mesto prvim jutarnjim zracima sunca. Šef, koji je već stigao, pitao me kako to da uvek tačno na vreme dodjem na posao?

*  *  *  *  *

          Komentar s ove vremenske distance: razmišljam, kako da izbegnem plaćanje poslednje rate stambenog kredita...

Saradnički protivnik

Mislim, mislim... i ne mogu da sebi objasnim! U redu, drago mi je da je g'sn Šešelj oslobodjen krivice pred tim Tribunalom! Drago mi je zbog toga, jer su Oni tamo videli da medj' srpstvom (a i na Balkanu, uopšte) ima učenih, pametnih i inteligentnih ljudi.
Ali...

Kada je On trebao da putuje Tamo, ja sam više za sebe kazao da "Niti Oni znaju ko im dolazi, niti On zna kuda ide!" I tako... ćerali su se! Oni ga napadaše i teretiše za mnoga zlodela, a on ih "natera" da "Pojedu sva govna koja su izasrali" i još im reče da svi, sa Karlom del Ponte na čelu, mogu da mu se napuše k...a! I još mnogo toga im reče! I dalje su se ćerali!
E, Oni ga sada oslobodiše SVIH optužbi!?
U redu: nema genocida, nema prekšaja običaja rata, nema zločina protiv čovečnosti... a ovo što ih je počastio gastronomskim i oralnim zadovoljštinama...!? Pa valjda su ga mogli zbog toga osuditi... ili nisu? Moguće da su takve reči protumačili kao čast! Možda su mu oprostili... mada, nikada do sada nisam čuo da je sud nekome nešto OPROSTIO. A možda su ga pomilovali... Neko će kazati: "Hej, pa "odležao" je on zbog psovki i vredjanja sudija i osoblja u Den Haag-u"! Uglavnom, on je sada slobodan čovek, bez moralnih ili materijalnih odgovornosti.

Ali...

Kako ga baš sada oslobodiše pred zahuktalom političkom kampanjom, baš u trenutku kada je nekim "jakim" likovima rejting počeo strmoglavo da pada.
Ja imam svoje mišljenje i hoću ga zadržati za sebe! Na ceo dogadjaj posmatram sa više aspekata i svi se oni slivaju u jedan zaključak!

Presipavajem iz šupljeg u prazno dobijamo prazninu ispunjenu šupljinom!

A Ti, dobro razmisli kome ćeš dati svoj glas, možda se u protivniku krije saradnik i obrnuto!

Шта ће рећи Face Book?

омаССрби

евалССлаву

    Прође и ова слава Св. Никола, као и свака друга слава! Ето, оде и ова ,,Парада пијанства и кича“ (Балашевић)! Слава није слава, ако се слике са исте не прикажу јавности преко ФБ, иначе као да и нисте славили... Несумњиво, свако се трудио да трпезу уприличи у што бољој варијанти, али за кога? Да ли је слављење славе попримило неко другачије обележје, огрнуло се некаквим новим рухом? Најмање двадесетак ,,ликовања“ (Like-вање има неко друго значење!)  сам препознао на профилима ФБ страница, као да се слави Face Book-а ради, а не свеца ради!!! Знам, ризикујем и то свесно, да навучем гнев супротне стране, али шта ћу кад тако ,,на глас“ размишљам. Мој је комшија позајмио новац да би преславио славу! А зашто је то урадио... да одржи традицију?! И имао је седамнаест гостију на вечери. Када смо већ код нумера, цифара, бројева... они пак испредају причу за себе.  Дан после (као онај филм Роланда Емериха - Roland Emmerich), препричавају се догађаји, сређују се утисци, а калкулише се и бројевима. Говори се о количини новца која је утрошена за храну и пиће, о броју гостију, о квалитету гостију (обавезно падну и нека оговарања)...

- 24 госта и то децу не рачунам! - каже један.

- 46, све сам рачунао, па и деца су гости! - реплицира други.

Следећи саговорник се труди да буде објективнији

- Људи, па много је то! Петнаестак гостију је сасвим...

- Шта петнаест? Па моја, само ужа родбина има двадесетак чланова! А где су пријатељи, другари, па колегинице и колеге, а пословни пријатељи, а даља родбина, а традиција...

   Конфигурација гостију отвара ново поглавље у овој писанији. Поред оних, који су дошли да се наједу и напију (пре славе су гладовали десетак дана!), има и оних који ћуте и "стиде" се, очекујући да константно буду нуђени, како од стране домаћице, тако и од гостију, суседа.

- Узмите овај слани ролат, баш је укусан!

- Ја лепше и укусније пихтије, у животу нисам јела! Боже, како ли их ти спремаш! И ја их спремам, али ми никада овако не ,,изађу“.

- Једи то, кад се охлади није укусно!

- А ти не једеш љуто!? Ја бих се удавио...

- Служите се, све је на столу, па не запирајте* домаћици...

   На слави обавезно дође понеки дебели теча, очи му све време праве осмице по тањирима, док му је брада константно масна. Ту је и тетка, која зна одговоре на сва питања. Присутан и онај што поставља безброј питања, а да није саслушао нити један одговор. Мали, што му се спава и онај што ,,обожава“ кисео купус, нису у никаквом сродству. Локални ,,политичар“ је најгрлатији док се не донесе прво јело. Потом се трансформише у алавог госта, а све у намери да што пре заврши са јелом, да би могао наставити са декламовањем о свом политичком уверењу. Старији господин, схвата да је његово време прошло, али континуирано подсећа присутне на доба Тита.  Обавезно је присутан и неко коме упаљач није потребан да припали цигарету односно, потребан му је да би припалио прву! Кума своје руке више држи под столом, вукући своју прекратку сукњу наниже, него што се прихвата виљушке и ножа. Да, приметила је да се један ,,неваљао“ мали спустио под столом. Ту је и ,,пријатељ“, коме се свиђа све што је домаћица спремила. Њему су и чачкалице веома укусне. Пијани рођак је у таквом стању дошао на славу да сада не може окусити ни капи. Ипак, попиће једно двадесетак пива, чисто да не баксузира славу и домаћина. Локални ловац, сеоски учитељ, синовљева другарица, хармоникаш-мештанин (случајно је понео хармонику), ,,онај што је на дијети“,  мали, који по ко зна који пут хоће у ВЦ, само надопуњују листу гостију. Традиција!

     Шта ће бити онда када недостатак новца постане традиција?! Таква појава, по систему полуге и ослонца, имплицира нео трендове и нео догађања. Ићи ћемо голи и боси, али славу ћемо славити, не због тога што смо одани свом свецу, већ због оног Нушићевог: „Шта ће рећи свет“, или у новијој варијанти: Шта ће рећи Face Book? 

Ето, сад се намеће питање, како ли су људи славили раније када није било ФБ-а?

___________________________________________________________________

* Запирати, словенска реч, значи: спречити (даљи ток) , затворити (проток), блокирати...