Негде почетком осамдесетих, мој друг Неша и ја, другари из детињства, шетамо корзоом. Причамо, ћаскамо, размењујемо мишљења, онако у другарском амбијенту. У оном пријатном жамору људи, у једном моменту Неша изговара недовршену реченицу на дијалекту:
- И такој, заприча́ ти ја ово̀ј...
Помало збуњен, што је реченица неисказана до краја, помислио сам да га је нешто или неко омео, или се поколебао у довршавању своје мисли. Током даље шетњe, све се поновило на апсолутно идентичан начин као и први пут:
- И такој, заприча́ ти ја ово̀ј...
"Ово већ није случајност" - помислио сам али сам прећутао. Сада сам одлучио да обратим мало више пажње на оне речи које би претходиле овој реченици јер, можда су оне биле кључ загонетке. Није дуго трајало, реченица је изговорена, овог пута сам је јасно чуо:
- Запрећа́ ти ја ово̀ј...
"Зар је могуће"? - питао сам се. Мој друг Неша, за кога сам мислио да је ван тих малограђанских "доскочица", изневерио ме и разочарао. У то време, полусвет се "зезао" таквим речима које саме по себи ништа нису значиле. Међутим, ако би неко у друштву изговорио такву реч, она би аутоматски добијала реп од присутних, где би се кренило у неку врсту надмудривања:
- Мунем!
- Неће умреш.
- Чукам.
- Неће кукаш.
- Опрем добро!
- Опремљен, само да седнеш.
Па, зар и Неша би да муне, чука, опре...? Нисам се могао савладати, навир разочарења ме преплавио, изустио сам, не верујући својим ушима:
- Шта кажеш?
- Цело вече те зезам, ти не примећујеш, - рече.
- Зезаш ме?!
- Да, бре, - врло уверљиво изусти Неша.
- Ти ово називаш зезањем?
- Ето, зезам!
- Ма, видим да не знаш, - примих се и ја на причу, стављајући му до знања да ни ја нисам весла сисао, па наставих:
- Него, када си већ тако "вицкаст", дај, молим те, дефиниши ми оно: "опрем добро"!
- Него, када си већ тако "вицкаст", дај, молим те, дефиниши ми оно: "опрем добро"!
- Како да га дефинишем, - упита ме?
- Објасни ми појам, опрем добро!
- То није могао да објасни ни тумач у серији "Више од игре" - рече Неша.
- Молим?
- Опалим те голим!
