Даждевњак

(Писано по истинитом догађају)

     У то време касних шездесетих, свака је кућа имала бар по десетак брава оваца а она имућнија домаћинства и више од тога. Овце је током лета чувао овчар, који би за свој рад, у касну јесен добијао надокнаду у новцу или роби. Поред пастира, овце су чувале и пастирице, младе девојке, које су спремале дарове за удају. Када би се у подне овце запландовале, девојке су имале времена да се посвете својим ручним радовима, предењу вуне, везењу пешкира и разних прекривки. Код девојака је, онда, владало уверење да ће боље и лепше вести своје везове уколико пусте даждевњака да им пређе преко прстију. Понешене тим убеђењем, пастирицe су по росним ливадама трагале за даждевњаком не би ли га намолиле да баш преко њихових руку прошета ова плаха, црно-жута живинка. 

      Имао сам тек шест или седам година када ми је мајка поверила озбиљан задатак: да одем до Раскрсја и сачекам овце. Отац је негодовао, трудио се да ме заштити јер сам био недорастао том послу али мајка је била неумољива те сам морао на задатак. Из даљине чуло се лупање клопотара која су овнови носили око својих вратова. У тој галами ја сам непогрешиво могао препознати звоњаву клопотара нашег овна, Бецка. Убрзо су се појавиле прве овце а негде у средини велике колоне, препозано сам нашу Лепојку, Девојче, Шарицу и Бецка. Оне су се прве издвојиле из колоне и скренуле с главног пута ка мени. Убрзо су им се придружиле Машица, Милина, Пегава и Роска. Ја бих онда, кренуо напред а оне би ме следила до нашег дворишта и замета. Замет је био део плевње, ограђен и покривен простор отвореног типа, где би овце проводиле ноћ у летњем периоду. Зими су овце премештане у топлији део плевње, у просторију где су се јагњиле. Прехрањиване су трицама, јабукама, резанцима, сеном и полусасушеним храстовим лишћем.
     Током ноћи је пала тиха августовска киша, која као да се стидела што ће својим капима оросити шуму. Отац ме пробудио рано изјутра да заједно пођемо до шуме, како бисмо насекли храстове гране са зрелим лишћем. Док се отац верао по дрвећу крешући гране, ја сам их на земљи скупљао и стављао на камару. Када је проценио да је насечено доста грана, сишао је на земљу да их заједно ређамо и вежемо у врзанице - снопове. Помагао сам му колико сам могао мада мислим да сам више одмагао али та обавеза ме чинила срећним. Због скинутих грана, проређен је хлад у шуми те је сунце почело да помаља своје зраке по шумској површини. Баш по сунцем окупаним деловима шуме, приликом сакупљања грана, угледао сам црно-жуту животињу, чија појава ме престравила. Писнуо сам од страха а отац је, унезверен, дотрчао до мене. Када је видео о чему се ради, објаснио ми је да је то даждевњак који је потпуно безопасан. Пажљиво га је узео у руке и склонио са сунца у влажну траву. Објаснио ми је да он не подноси сунце, да воли кишне дане и влагу, да је врло питом и да не треба да га се плашим.

     Понедељак, осми април, две хиљаде двадесет четврте године, дан сунчан и невероватно топао за тај период године, температура око двадесет пет степени. Сат или два након поднева, када су радници погребне фирме спустили сандук у раку, присутни чланови породице, рођаци и пријатељи, почели су да бацају грудвице земље на сандук, обележавајући на тај начин опрост од покојника уз речи: "Нека му је лака земља". У том тренутку, на сунчаном тлу, поред наших ногу, однекуд се појавио даждевњак. И док се међу присутнима, у тихом жамору, могла препознати нека врста чуђења и мистике, нежно сам га ухватио и однео до травнатог и шумовитог дела гробља. Ми, најужи део породице, некако смо задржавали навир туге праћене сузама. Мајка се није могла суздржати, плакала је за својим човеком. Отац и даждевњак су отишли свако својим путем.