Прошло је неколико месеци од како се Смиља развела, потом отишла за Београд. У граду је пронашла некакву гарсоњеру за становање а потом се запослила. На послу је упознала Снежану, са којом је почела чешће да комуницира. Како је у њој препознала особу сличних склоности, тежила је да са њом оствари приснији контакт. Снежана је у град дошла из западне Србије а становала код неких даљих рођака, који нису били нарочито одушевљени њеним присуством, те је Смиљи понудила да станује код ње. То је нарочито погодовало обема јер се Смиљи пружила прилика да отклони терет самоће, Снежани да се курталише тутора, а уз то су трошкове становања делиле на два дела. Током слободног времена разговарале су о свему и свачему, међутим... Задњих дана, разговор, који је вођен између две жене, две цимерке и пријатељице, није био баш пријатан.
- Не, не могу да те разумем! - рекла је Снежана.
- Верујем ти. Не можеш јер ниси била на мом месту.
- А, шта да сам била?
- И ти би учинила исто.
- Мислиш?
- Сигурна сам, - потврдила је Смиља.
- Како си тако сигурна?
- Па ти не знаш какав је то човек. То, у ствари и није човек. Он је висак, он је лењир, он је метар, вага, либела...
- Жено, сабери се, говориш о свом бившем супругу.
- Хвала Богу да је бивши.
Једне вечери, док су испијале ко зна коју кафу по реду, Смиља рече Снежани:
- Знаш ли шта ми пада на памет?
- Шта? Шта си смислила?
- Баш добро си ово казала, смислила сам.
- Да чујем.
- Пошаљи ти њему захтев за пријатељство на фејсбуку па ћеш видети са каквом особом сам ја живела четири године. Друга не би издржала ни четири дана.
- Твом мужу?
- Бившем мужу, Снежана, бившем!
- Добро, де. Јеси ли сигурна да то желиш?
- Потпуно! Само ти то уради.
После неколико дана, када је Снежана рекла Смиљи да је њен бивши прихватио захтев и да су успоставили контакт, Смиља је зинула од узбуђења.
- Стварно!? И... како је било, јесте ли се писали?
- Де, седи, најпре кафу да попијемо...
- Ма, дај, не држи ме у неизвесност, кафу сам управо попила. Причај шта је било.
- Писали смо се, нормално.
- Нормално?
- Нормално.
- Слушај, ти мене зајебаваш.
- Како?
- Па, код мог бившег мужа не постоји реч "нормално"!
- Претерујеш, човек је прихватио захтев а онда ме питао шта ме навело...
- Шта си видела у њему?
- Па, није баш тако рекао али...
- Управо то личи на њега. "Шта Вас води к мени"?
- Да, баш тако је написао.
- Рекла сам ти, то је један покварењак, перверзњак и перфекциониста.
- Жено, ништа ми лоше није написао. Рекао је како је разведен, да се сам о себи стара, да воли уметност...
- ... и природу, и добро друштво, и да води здрав начин живота, да гаји цвеће и још много тога а све то наводи како би те придобио. Шта је рекао за жену, то јест, мене.
- Није те ни споменуо.
- Молим?
- Кратко смо се дописивали, рече како је у послу - кречи. Извињавао се што мора прекинути дописивање.
- Да, то је он! То је урадио плански.
- Како, плански, не схватам?
- Намерно је прекинуо да створи утисак увиђавне особе која нема намеру да ти досађује и особе која брине о себи, о кући... Питаш ли се зашто сам кречи, зашто није платио неког мајстора?
- Зашто да плати ако већ сам уме да кречи?
- Није новац у питању већ је његова универзалност дошла до изражаја. Он је перфекциониста! Ниједан мајстор не би умео да окречи боље од њега, ето тако он размишља.
- Ама, шта има лоше у томе да сам одради оно што зна?
- Лоше је то што све зна. Зна да направи гулаш, зна да поправи бицикл, да посади ружу и ореже, да замени гумице на чесми, да изриља и посади, поправи браву, замени осигурач, окречи... ма, све он зна!
- Па, добро, уради ли то стварно тако квалитетно? Како би урадили мајстори...?
- Не знам, код нас ниједан мајстор никада ништа није радио. Него, када се будете следећи пут дописивали, ти му мало забаци удицу.
- Како да забацим удицу, о чему говориш?
- Дај, ја ли да те учим како да то урадиш? Онако, мало издалека, мало ласкања и тако то...
- Ало, на шта ти то мене тераш? Да се удварам твом бившем мужу? Па, ти ниси... стварно ниси нормална!
Ипак, Снежана је након великог Смиљиног притиска и наговора попустила. Али, након свега тога, морала је Смиљи реферисати сваки детаљ преписке. Убрзо се покајала што јој је попустила и упустила у њену прљаву игру.
- И, шта је било?
- Било је...
- Причај!
- Мало сам му повлађивала, подилазила, увлачила се, умиљавала, ласкала... - помало нервозно је Снежана избацила из себе и више него што је било потребно, рачунајући да ће тако ставити Смиљи до знања како ствар почиње да се отима контроли, да она жели да иступи из игре.
- А он, а он!?
- Он? Он је рекао да је затечен, да то није очекивао од мене, да сам неозбиљна и још неке речи, не сећам се свих.
- Одбио те?
- Једном речју, одбио.
- Знала сам! Је л' ти сада јасно са ким сам живела, са каквим човеком?
- Ја ту не видим ништа страшно, ти претерујеш.
- Претерујем, ништа страшно? Па, сваки нормалан мушкарац би насрнуо. Е, али не и овај, он је опрезан, он је перфекција. То је његова метода, држи те на узици, тако је мене држао... видиш.
- По мени, све је то нормално.
- Опет ти, нормално. Ама, на чијој си ти страни? Зар ти нимало не смета тај његов перфекционизам?
- Не бих ја то тако назвала, човек се понаша...
- Нормално, је ли!? А ја сам ненормална? - скоро нервозно упита Смиља.
- Не, то нисам рекла.
- Помислила си, осећам да си помислила. Не умеш да разумеш мушкарце... Па да, зато се ниси ни удавала а спискала си тридесет и кусур.
- Овај наш разговор почиње да буде непријатан.
Смиља је у стан ушла исцрпљена од посла, с потмулом главобољом, уморна од градске гужве, с осећајем гађења према друштву. Са Снежаном се није видела нити чула од оног дана када је Снежана, видно повређена, напустила стан. Шкрипа улазних врата се стопила са крчањем њених празних црева, док је желудац дреждао за каквим помијама. Ношена мишљу да се то може решити гутљајима кафе, укључила је решо и ставила џезву с водом. У том моменту се огласио њен мобилни телефон звуком, који је власницу опоменуо на то да је стигла нека порука или коментар. Отворила је страницу свог фејсбук-профила и угледала нови захтев за пријатељство, послат са профила перфекционисте.
