Оџачар грла

     Мица, иако жена, спадала je у добре људе. Од неких старијих сам чуо да су је звали Мица Негро - нисам знао зашто. Сећам се како се за њу говорило да је мелем за сваку рану и како никоме ниjе остајaлa дужна (у позитивном смислу). Иако није била нарочито омиљена код жена, мушкарци су је ценили и поштовали. Мој комшија, Влада ју је изузетно уважавао. Често је одлазио код ње да је испоштује. Одлазили су и други, чисто да је подсете како јој ни они не закидају на поштовању, али чини ми се да је Влада најбоље умео да искаже свој ниво респекта.

     Влада ме је понекад водио код Мице али ја сам био клинац тек, дериште, и шта сам могао знати о поштовању? Волео сам да одлазим код ње, јер се на њеном столу увек налазила лимена кутија са бомбонама. На њој је крупним словима писало "НЕГРО је оџачар грла", па су људи Мицу, вероватно, због тога тако звали, не знам? Појео бих понекад пар бомбона, док су Мица и Влада у другој соби поправљали њен кревет, који је увек траскао, шкрипао и баш им задавао муке. Никако га нису могли поправити.
     Нису људи из села били једини који су ценили Мицу. Сећам се да је међу њеним верним поштоваоцима био и сеоски учитељ. Иако Мица није имала деце за школу, учитељ јој је исказивао нарочиту наклоност и уважавање. Такође, међу њеним изразитим поштоваоцима могао се уврстити и локални поштар. Онда није било много поште и рачуна (тек по нека дописна карта или писмо), али ТВ преплату је Мица плаћала. Знам по томе, јер је поштар врло често јавно истицао њено испуњење обавеза и критиковао остале људе који крију телевизоре.
- Једна Мица уредно плаћа таксу за телевизор, а ти не можеш? - Тако би поштар критиковао угледног домаћина у селу, деда-Борка, који би само загонетно завртео главом, уз мистериозни осмех.
     Мицу је посебно уважавао и порезник Стојан, јер је порез плаћала увек на време, како је то Законом прописано. Стојан јој је омогућавао да порез исплати у већем броју рата, из великог поштовања, ваљда.
     Говорили су људи да је Мица обожавала испуњење својих обавеза према држави, а и према појединцима. Мушкарци су се просто утркавали око тога ко ће јој узорати њиву, орезати виноград, покосити ливаду, изриљати башту, испрскати лозу... јер су знали да их увече чека сигурна исплата за дневни труд. Ако не би била у могућности да према некоме измири дуговање тога дана, Мица би тежила да плати и камату. Можда неки и не би наплатили свој рад, али Мица је инсистирала. Некима надницу није могла исплатити одједном, те би им говорила да дођу сутра по остатак дуговања. Нико се није бунио, јер су знали да ће исплате сигурно бити, зато је Мица била посебно поштована.
     Причало се да је толико била опседнута плаћањем, да није могла спавати ако некоме нешто дугује. Чак се пронео глас да ју је, у времену поподневног одмора, неко затекао како спава и како у сну бунца о плаћању. Ето, многи су је поштовали али, што је најбитније, поштовала се и сама. Након годину или две, постао сам пионир. Можда сам касније могао разумети зашто је Мица добила надимак Негро (оџачар грла), а можда и нисам... 

Чур

- Стојанке, дођи овам. Погледај кроз прозор накуд Наћин рид, кажи које видиш.
- Накуд Наћин рид видим снег, исто ко и куде нас.
- Не мислим на снег, бре, Стојанке. Погле на вр Наћин рид.
- Па, и туј је снег, које има чудно?
- Прво ми кажи колко је сати.
- Које ме зебаваш бре, Радивојо, пал ене ти га сат на зид, видиш си и сам.
- Видим, пола дванајес је. Још малко па ће пладне а деда Урошов оџак се јоште не чури.
- Долеко је, Радивојо, па се не види. Кућа му се једва види и по убаво време а камо ли саг.
- Али, чур из оџак му се увек видеја.
- Па, то јес, видеја се.
- А саг се не види.
- Не види се... Да му се неје нешто зло десило?!
- Тој се и ја мислим, Стојанке. Да је по блиско, прешеја би да видим.
- Ма, куде ћеш по овај снег, треба слегнеш до реку, па уз Падиницу...

- Па преко чукар, до Наћин рид и до деда Уроша, знам пут. 

- Ће те вати мрак, бре! 

- Де, несам пошеја... нећу идем. Ћу пратим абер на Власту Сачму.

- Ако је стврано умреја, куј ће га сарани по овуј вејавицу и невреме? Ће га растргну мечке и вуци.

- Е, тај деда Урош остаде сам... а онолика деца... Растикаше се куј куде!

*

     Деда Урош, старина од oсамдесет четири године, умро је те зиме у својој кући потпуно сам. Некада, радовао се и дичио са својим ћеркама које је са својом супругом Радојком, неговао као лале у саксијама. Жену му сатре нека бољка онда када је била најпотребнија породици те он оста да ћеркама буде и отац и мајка. Радовао се њиховом одрастању и сазревању, и говорио како су то његови најлепши цветови наде. Веома је жалио што ту радост није могао делити са својом вољеном Радојком те је својој деци увек говорио оно што је и сам желео: "Радојка би волела да буде тако и тако...". Пружио је ћеркама све што родитељи могу пружити својој деци почевши од обувки, одеће преко школовања до удаје. Свим зетовима је дао пристојан мираз а најмлађој је направио кућу у селу, у близини своје куће, надајући се да ће наћи зета који ће се призетити. Но Милена, којој је кућа била намењена, са својим Драгишом оде у Аустралију а кућа оста празна. Остале ћерке су се већ биле поудавале по судседним селима али и оне се убрзо одселише по градовима широм Србије а и ван ње. Невенка оде у Италију, Миланка у Смедерево а Марица и Гордана се скућише у Београд. Тако, деда Урош, и поред петоро кћери, оста сам у планини да се бори са свим оним што старост зна да понуди човеку. Ћерке и зетови забаталише да га посећују а унуке није видео никада - ниједног. Скоро свакодневно га је прогањала једна немила помисао: његове ћерке се односе према њему као да су деца неког његовог непријатеља. Имао је осећај да је над њим примењен психчки лапот. Чинило му се да би лакше поднео ритуал оног правог, физичког лапота.

     Радост и тугу, старост и бол, делио је са једином живуљком коју је поред себе имао - са псом Белчом. Међутим, од прошле зиме је остао сам јер су Белчу у Падини растргли вуци. Деда Урош је испод борова пронашао једино што је од Белче остало - његов реп.
     Ето, дође друга зима, дође ред да и деда Уроша напусти живот а да то нико није знао. Својој Радојки се придружио нежно и тихо, као што је и живео, ненаметљиво, неприметно, удаљен од људи, од својих најмилијих, од света и свега... Тога јутра његов шпорет није зажарио, оџак није зачурио.

*

- Људи, сакупили смо се овде да се договоримо око једне ствари.
- Шта има да се договарамо, сутра устајемо у пола четири, узимамо опрему, пустимо керове и правац планина.
- Тако је, правац планина с тим што нећемо ловити.
- Зашто, Власто, нећемо ловити? Зар да ми пропадне недеља, сад кад је отворена сезона лова на зечеве?
- Неће нам пропасти дан, Стево. Него, ко још иде са нама?
- Славко Поп је рекао да ће ићи. 

- Ти Мишо, идеш ли?

- Идем ја а иде и Раде Жаба. За Вељу Призетка нисам сигуран...
- Доста смо.
- За шта смо доста, Власто? Зар да пешачим до Наћиног рида а да не испалим ниједан метак?
- Испалићеш, Мишо, испалићеш.
- Па, за који враг идемо у планину, ако не ловимо?

*

     Те зимске недеље, уморна група ловаца је нешто пре поднева стигла пред кућу деда Уроша. Ни сами нису могли знати колико пута су се огрејали око његовог шпорета или преноћили, када би их захватио кијамет. Деда Урошева кућа је вазда била отворена за сваког добронамерника а посебно за ловце Доњомалце, који су му често доносили намирнице из вароши. И увек би их деда Урош питао, има ли каквих вести о његовим унуцима, на шта би међу ловцима настајао тајац. Схватао је старина ту мучну тишину, као оловно бреме тешку, и ништа више не би питао.

     Ловци су се убрзо организовали око укопа, поштујући локалне обичаје у Срба за такве прилике. Сандук су сковали од некаквих полутрулих дасака, скинутих с тавана а од стабла младог храста направише импровизовани крст на коме, уместо цвећа, ставише зелену гранчицу тује. Од цветова наде и њихових потомака, нико није могао присуствовати сахрани и нико није могао оплакивати деда Уроша али... Управо када су ловци почели спустати сандук у раку, планином је одјекнуло завијање ловачких керова. Недуго затим, бука из пет пушака се стопила у један пуцањ.

*

- Стојанке, чу ли ти овој? Приђи при прозор да видиш нешто.
- Аха, чу... Гле, према Наћин рид се види чур из деда Урошов оџак!
- Добро је, саранили су га. 

Није доступан

- Цео дан си замишљен, шта те мучи?
- Ма... треба ми један податак о нечему. Знао сам па заборавио, сад се не могу сетити...
- Битно ти је нешто?
- Врло ми је битно.
- Могу ли ти ја помоћи?
- Немаш ти појма о животу а још мање о смрти, будала си био, будала остао.
- Ја се не жалим што сам будала.
- Знам, теби то не смета, сметаће онима око тебе.
- А зашто не назовеш некога?
- А кога? Променили су ми телефон. У овом имам само два броја, од оца и другара Мишу.
- Па, назови оца.
- Ех, када је мој отац сахрањен, нисмо му ставили телефон.
- Назови, онда, другара Мишу.
- Мишу? Па, он није доступан, човече!
- Како?
- Још је жив, будало.

Перфекциониста

     Прошло је неколико месеци од како се Смиља развела, потом отишла за Београд. У граду је пронашла некакву гарсоњеру за становање а потом се запослила. На послу је упознала  Снежану, са којом је почела чешће да комуницира. Како је у њој препознала особу сличних склоности, тежила је да са њом оствари приснији контакт. Снежана је у град дошла из западне Србије а становала код неких даљих рођака, који нису били нарочито одушевљени њеним присуством, те је Смиљи предложила да заједно станују код ње. То је нарочито погодовало обема јер се Смиљи пружила прилика да отклони терет самоће, Снежани да се курталише тутора, а уз то су  трошкове становања делиле на два дела. Током слободног времена разговарале су о свему и свачему, међутим... Задњих дана, разговор, који је вођен између две жене, две цимерке и пријатељице, није био баш пријатан. 

- Не, не могу да те разумем! - рекла је Снежана.

- Верујем ти. Не можеш јер ниси била на мом месту.

- А, шта да сам била?

- И ти би учинила исто.

- Мислиш?

- Сигурна сам, - потврдила је Смиља.

- Како си тако сигурна?

- Па ти не знаш какав је то човек. То, у ствари и није човек. Он је висак, он је лењир, он је метар, вага, либела...

- Жено, сабери се, говориш о свом бившем супругу.

- Хвала Богу да је бивши.

Једне вечери, док су испијале ко зна коју кафу по реду, Смиља рече Снежани: 

- Знаш ли шта ми пада на памет?

- Шта? Шта си смислила?

- Баш добро си ово казала, смислила сам.

- Да чујем.

- Пошаљи ти њему захтев за пријатељство на фејсбуку па ћеш видети са каквом особом сам ја живела четири године. Друга не би издржала ни четири дана.

- Твом мужу?

- Бившем мужу, Снежана, бившем!

- Добро, де. Јеси ли сигурна да то желиш?

- Потпуно! Само ти то уради.

     После неколико дана, када је Снежана рекла Смиљи да је њен бивши прихватио захтев и да су успоставили контакт, Смиља је зинула од узбуђења.

- Стварно!? И... како је било, јесте ли се писали?

- Де, седи, најпре кафу да попијемо...

- Ма, дај, не држи ме у неизвесност, кафу сам управо попила. Причај шта је било.

- Писали смо се, нормално.

- Нормално?

- Нормално.

- Слушај, ти мене зајебаваш.

- Како?

- Па, код мог бившег мужа не постоји реч "нормално"!

- Претерујеш, човек је прихватио захтев а онда ме питао шта ме навело...

- Шта си видела у њему?

- Па, није баш тако рекао али...

- Управо то личи на њега. "Шта Вас води к мени"?

- Да, баш тако је написао.

- Рекла сам ти, то је један покварењак, перверзњак и перфекциониста.

- Жено, ништа ми лоше није написао. Рекао је како је разведен, да се сам о себи стара, да воли уметност...

- ... и природу, и добро друштво, и да води здрав начин живота, да гаји цвеће и још много тога а све то наводи како би те придобио. Шта је рекао за жену, то јест, мене.

- Није те ни споменуо.

- Молим?

- Кратко смо се дописивали, рече како је у послу - кречи. Извињавао се што мора прекинути дописивање.

- Да, то је он! То је урадио плански.

- Како, плански, не схватам?

- Намерно је прекинуо да створи утисак увиђавне особе која нема намеру да ти досађује и особе која брине о себи, о кући... Питаш ли се зашто сам кречи, зашто није платио неког мајстора?

- Зашто да плати ако већ сам уме да кречи?

- Није новац у питању већ је његова универзалност дошла до изражаја. Он је перфекциониста! Ниједан мајстор не би умео да окречи боље од њега, ето тако он размишља.

- Ама, шта има лоше у томе да сам одради оно што зна?

- Лоше је то што све зна. Зна да направи гулаш, зна да поправи бицикл, да посади ружу и ореже, да замени гумице на чесми, да изриља и посади, поправи браву, замени осигурач, окречи... ма, све он зна!

- Па, добро, уради ли то стварно тако квалитетно? Како би урадили мајстори...?

- Не знам, код нас ниједан мајстор никада ништа није радио. Него, када се будете следећи пут дописивали, ти му мало забаци удицу.

- Како да забацим удицу, о чему говориш?

- Дај, ја ли да те учим како да то урадиш? Онако, мало издалека, мало ласкања и тако то...

- Ало, на шта ти то мене тераш? Да се удварам твом бившем мужу? Па, ти ниси... стварно ниси нормална!

     Ипак, Снежана је након великог Смиљиног притиска и наговора попустила. Али, након свега тога, морала је Смиљи реферисати сваки детаљ преписке. Убрзо се покајала што јој је попустила  и упустила у њену прљаву игру. 

- И, шта је било?

- Било је...

- Причај!

- Мало сам му повлађивала, подилазила, увлачила се, умиљавала, ласкала... - помало нервозно је Снежана избацила из себе и више него што је било потребно, рачунајући да ће тако ставити Смиљи до знања како ствар почиње да се отима контроли, да она жели да иступи из игре.

- А он, а он!?

- Он? Он је рекао да је затечен, да то није очекивао од мене, да сам неозбиљна и још неке речи, не сећам се свих.

- Одбио те?

- Једном речју, одбио. 

- Знала сам! Је л' ти сада јасно са ким сам живела, са каквим човеком?

- Ја ту не видим ништа страшно, ти претерујеш.

- Претерујем, ништа страшно? Па, сваки нормалан мушкарац би насрнуо. Е, али не и овај, он је опрезан, он је перфекција. То је његова метода, држи те на узици, тако је мене држао... видиш. 

- По мени, све је то нормално.

- Опет ти, нормално. Ама, на чијој си ти страни? Зар ти нимало не смета тај његов перфекционизам?

- Не бих ја то тако назвала, човек се понаша...

- Нормално, је ли!? А ја сам ненормална? - скоро нервозно упита Смиља.

- Не, то нисам рекла.

- Помислила си, осећам да си помислила. Не умеш да разумеш мушкарце... Па да, зато се ниси ни удавала а спискала си тридесет и кусур.

- Овај наш разговор почиње да буде непријатан.

     Смиља је у стан ушла исцрпљена од посла, с потмулом главобољом, уморна од градске гужве, с осећајем гађења према друштву. Са Снежаном се није видела нити чула од оног дана када је Снежана, видно повређена, напустила стан. Шкрипа улазних врата се стопила са крчањем њених празних црева, док је желудац дреждао за каквим помијама. Ношена мишљу да се то може решити гутљајима кафе, укључила је решо и ставила џезву с водом. У том моменту се огласио њен мобилни телефон звуком, који је власницу опоменуо на то да је стигла нека порука или коментар. Отворила је страницу свог фејсбук-профила и угледала нови захтев за пријатељство, послат са профила перфекционисте.