Корача лагано, успорено. Кораци су јој троми. Осећа тежину свог тела, осећа исцрпљеност и умор. Успела је да направи још један. Сваки њен корак је победа. Са сваким новим кораком као да ће пропасти у земљу, али увек успе да се нагло исправи, у задњем тренутку подигне рамена и настави даље.
Жена у шездесетим, без живота у себи, рекао би неко ко би је посматрао. Кратко ошишана, офарбана јефтином фарбом. На сунцу, коса јој се пресијава у више боја, црвенкастосмеђу и црну.
Обучена је у костим боје труле вишње, исхабан и превише стар. Успореним корацима приближава се продавници.
- Добар дан, - уморним гласом рече. - Деда ме послао по кексе. Имате ли чоколадне кексе на мерење? - упита.
- Имамо, - одговори млада продавачица, загледавши се у њу. Као да је однекуд познаје. Крену да је посматра, да би се сетила одакле јој је позната. Успут, уочи на жениним ушима велике лепе златне наушнице, помало необичне.
- Имате лепе наушнице, - рече јој.
- Да, лепе су. То ми је поклон од покојне мајке за осамнаести рођендан. Ево, има већ скоро четрдесет година како их нисам скинула с ушију. Једина успомена коју имам од мајке. Знаш мила, мени су у једном дану убили сина јединца, мајку и оца. Све их побили, на спавању. Муж и ја дошли смо овде. Шта се може?
Њено лице не промени израз, само јој се груди нагло подигоше а из уста изађе тежак издах.
- Страшно, страшно, – прозбори млада девојка. - Немојте ми о томе причати.
- Не, нећу. Него дајте ми двеста грама кекса да однесем мом деди, - рече жена, уз пригодан осмех.
„Отишла је, хвала богу. Не волим да слушам овакве приче. Што ми је то уопште и испричала? Упропастила ми је дан, овакав дан, сунчан. Данас после посла не идем кући. Негде ћу на Кеј у шетњу, да седнем пред неки леп кафић и да уживам у кафи. О, боже, уништи ми дан. Што дође у радњу баш данас?" - размишљала продавачица.
Покушавајући да одагна мисли о жени са златним наушницама, девојка узе да чита часопис. Њену пажњу привуче овдашња певачица, усликана у компромитујућем положају. Листа даље. "Ухапшена криминална група у Земуну". Угледа тад слику познате водитељке како води љубав са момком. Затвори часопис јер, ипак, није могла да одагна мисли о жени са златним наушницама.
Упита себе: "Колика је њена бол? Да ли упоште има краја? Где почиње а где се завршава? Каква су јој јутра у којима се буди? Шта јој даје снагу да може напред"?
У једном тренутку осети срамоту у себи. Осети је кад се присетила својих хирова, својих намештених депресија, свог незадовољства због обичних животних ситуација с којима се понекад тешко борила. Није осетила тешкоћу и немилосрдност живота, те се упита како би се она изборила са тим ужасом који је жена са златним наушницама носила у себи.
Прошло је много дана, чак и недеља а жену са златним наушницама више није видела.
„Само да више не долази, упропастиће ми дан"! Вероватно живи у другом крају града и код мене у радњу је сигурно случајно залутала" – мислила је у себи.
Заборавила је на њу. Њен живот је наставио да тече својим уобичајним током. Скувала је себи кафу, села на степеник, запалила цигарету. Опет је узела дневну штампу да чита, желећи да види која се естрадна звезда слика пијана или дрогирана, или задигнуте сукње, док на ветру откључава врата свог скупоценог аутомобила. Изненада девојка осети да је неко тапше по рамену. Окрену се и угледа никог другог до жену са златним наушницама. Не баш срећна што је види, упита је:
- Откуд ви?
- Ево, мила, кренула сам доктору. Код приватника идем. Нисам добро. Ови у државном ми заказали тек за шест месеци а до тад могу да рикнем, - насмејано јој одговори. - Види, - настави жена: – Немам их више. Подигну десну руку па са прстима отклони косу са ушију. Наушнице не беху на свом месту!
- Па, где су? - девојка упита.
- Продала сам их, морам да платим доктора. Ма, није ништа вредно мене.
Насмејана, махну руком и нестаде међу групом људи на аутобусној станици.
У тролејбусу је била неподношљива врућина. Држећи се очајнички за шипку и гледајући да ли ће можда неко од млађих путника да јој уступи место, осети грашке зноја који јој се сливају низ леђа и врат. Трола је била препуна људи. Гурали су се, стискали, нервозни и љути, приковани једни уз друге. Пожелела је да отвори прозор, да удахне мало ваздуха али бојала се да ће остати и без шипке за коју се очајнички држала. Одједном, одмах тик уз њу, једна госпођа устаде. Жена са златним наушницама, сада, жена без наушница, хитро се прогура између два момка и седе. „Ура, успела сам", - сама у себи радосно рече. Седела је на месту до прозора. Сунце је толико јако пржило да је била сва мокра од зноја, али села је и то јој је било најважније. Каква гужва? Посматрала је људе ознојене, нервозне како дахћу једни другима за вратом."Имала сам срећу“ - закључи. Извадила је марамицу из црне торбице и обрисала своје мокро лице од зноја. Осећала је тај неподношљив воњ и питала се зар човек може толико да смрди, ловећи погледом отворен прозор. Изненада, док је слушала прве тонове хармонике, питала се: „Ко то пева и ко, уопште, може да пева овде, по овој врућини"? Чујла је дечију песмицу што су некад баке певале својим унуцима:
"Ђиха, ђиха, четри ноге а све четри круте, ђиха, ђиха, ми идемо на далеке путе".
„Баш идемо“ - помисли. Циганчићи певају. Више урлају него што певају. Путници почињу да негодују. Понеки би да псују, бесни на возача како вози, на гужву, а сад и на Циганчиће. Упркос њиховом незадовољству, Циганчићи још гласније почињу да певају, настављајући са дечијом песмицом. У том тренутку једна старица примећује да је у троли упаљено грејање. Обраћа се возачу и виче да исто искључи. Возач губи стрпљење и, вичући гласније од старице, објашњава да не може да искључи грејање јер је у квару. Остали путници се укључују у расправу између возача и старице па и они почињу да вичу. Циганчићи, видевши да их нико не слуша крећу са певањем дечије песмице, желећи да буду примећени. Немо их све посматра и слуша "жена без златних наушница". Згрануто је само пиљила у све те људе али, одједном, постаде јој све то некако смешно и она крену да се смеје. Гласан смех груну из њеног грла, све бришући папирнатом марамицм знојаво чело. Старији господин, у белој изгужваној кошуљи, који је седео поред ње, рече јој:
- Госпођо, ово није смешно. Ово је жалосно. Усред пакла смо!
Жена без златних наушница погледа га зачуђено па помисли у себи: "Шта он зна шта је туга? Шта он зна што је пакао? Ово је рај! Да, ово је рај! Ово је Србија"! Није знала шта да му одговори. Ћутала је неко време а онда се насмешила, лагано примакла главу човеквом уху па му тихо шапнула:
- Не знате ви господине, у сред раја смо!
Човек, као опарен, нагло се одмакну што даље од ње, заколута очима па себи у брк рече:
- Боже, свакаквих нас има!
Аутор приче: An Ja
